Potvrdiće i porodica Dragana Vujovića Guza, ali malo drugačiju verziju. Pele, najveći među svima koji su ikad potrčali za loptom, tog dana rekao je nešto drugo. Njihovog Guza nazvao je „sine“... Malo dramatičnije i „masnije... za savršenu fudbalsku legendu.
Fudbalski mit
Naravno, sasvim ispravno, Guzo nije želio da potvrdi nijednu verziju. Ovako, dovoljna je samo fotografija sa Peleom iz svlačionice i još jedna sa timske večere sa njim i Bekenbauerom... I naravno, hiljade onih koji su duže od decenije imali priliku da ga vide u plesu sa loptom u dresu Budućnosti. Pa da kažu - ruku dajemo da je bilo baš tako!
Guzo Vujović je fudbalski mit kakvih je lišeno vrijeme modernih navijača. Pripada samo živom svjedočanstvu - i ponekoj fotografiji iz vremena kada je sva magija navijačkog iskustva fudbalskog meča mogla da stane u dva stupca tanke sportske rubrike. I da ipak to bude dovoljno. Uz prepoznatljiv, savršeno teatralan i u isti mah ozbiljan glas Bata Kokolja, kad na početku prenosa javi koja to ekipa napada gore, ka Domu omladine - a koja put benzinske pumpe...
Zbog toga je i stadion djelovao primamljivije, a majstori poput Guza privlačili su i do 15-20.000 ljudi. Već prvi dodir, dok je stajao leđima okrenut ka golu, donosio bi faktor nepredvidljivosti. A okret, za prodor najčešće po lijevoj strani, bio je savršeno peleovski.
Promašena poenta
No, nešto tu nije bilo nepredvidljivo... Da li će Guzo dodati ili ići do kraja, do šuta. I tu je nastao savršeno titogradski nadimak. Jer, prije bi od nekog musavog bucka mogli očekivati da sa vama podijeli napolitanku, nego od Guza da bilo kome doda loptu!
Napadač raskošnog, lucidnog talenta imao je savršen kontrast u igri racionalnog, preciznog, elegantnog veziste Tonka Miročevića.
- Tonko igra za njih 11, a Guzo za sebe - govorili su neki i promašivali poentu. Jer, Guzo je igrao i za svoj i za gušt 15-20.000 na tribinama...
Takvom maestru nijesu bile potrebne pobjede i trofeji da bude prepoznat kao veliki. Likovi poput njega činili su da ne zaboli mnogo ni poraz u najvećem finalu Kupa maršala Tita, pred 70.000 u Beogradu protiv Hajduka. Da se poraz 4:3 od Zvezde na „Marakani“ pamti kao pobjeda.
Drugačija pravila
Opet, sada totalno neshvatljivo: Guzo je sa 30 godina otišao iz Budućnosti. Što iz ličnog gušta, što zbog pravila koja mu nijesu dozvoljavala da pređe u neki od najjačih klubova Jugoslavije. Zamislite, i u 30. godini i dalje je bio amater... Zato je mogao u Ameriku, prvo u Montreal - pa u Peleov Njujork, u Kosmos. Zajedno nijesu igrali - osim taj jedan, prijateljski spektakl sa brazilskim Santosom. Dovoljno za ono „majstore“... ili „sine“. Pele će ga znati.
Pastva racionalnog fudbala reći će da je fudbalska Amerika bila savršen teren da se Guzo proslavi - tamo gdje je sve spektakl, šou, gdje se više igra za dribling nego za pobjedu... Istina, ali samo djelimična. Ipak je to samo dio slike o sredini u kojoj je Dragan Vujović u potpunosti iskazao talenat.
Baš tamo, početkom osamdesetih Guzo je svjedočio o tehnološkim novotarijama za trenere, „živoj“ statistici mečeva. Nečemu o čemu većina fudbalera u Crnoj Gori i dalje može da sanja. Uostalom, pitajte Titograđane... Najbolje će vam reći koliko je Guzo bio van svog i svakog vremena. Za fudbal po nekim svojim pravilima... Po ritmu i koracima, da u njima i jedan Pele prepozna svog, najrođenijeg.
Stojan STAMENIĆ
FOTO: Privatna arhiva
Komentari (4)
Tekst je mnogo lakse shvatiti od komentara ovog Osmogrka
Ovo je napisano gore no neko mrsomudjenje o nekakvome filmu kojeg niko ne gleda i niko ne razumije. Ovi iz Objektiva bi trebalo da se drze svojih tema i naklapanja o njima. Ovo sa Guzom su dozivljene stvari koje su izazivale ushicenje kod hiljada ljudi. O tome se moze pisati samo nadahnuto i samo onaj koji je gledao sto majstor radi sa loptom, i to potpuno Subjektivno.
I ja sam tih ranih 80-ih cesto isao na stadion. Bilo je u tom timu mnogo i dobrih i odlicnih igraca. Mirocevici, Caco itd ali Guzo je bio nesto nevidjeno. Niko, bas ni jedan bek mu nije mogao nista!! Mozda je jedino veliki i najveci Dzaja bio u tom rangu po talentu u bivsoj lijepoj. Nekoliko driblinga, kako vec bi receno gore, publika u ekstazi a poslije toga bek samo na duznom odstojanju. Kakav Dejo, kakav Pedja. .Nikad ga necu zaboravit.
Stare, betonske tribine nerealno visoke, jedan stepenik po pola metra visine a redova možda 15 (bio sam vrlo mali pa možda i griješim u procjeni). Guzo na lijevoj strani uvijek inspirisaniji kad Budućnost napada ka Domu Omladine, naravno zbog "nervnog" koje ga bodri. Inspiracija je veća kako igramo protiv nekog iz "velike četvorke". Bekovi, oni tanjih živaca izprovocirani vikom i bockanjem navijača, zalijeću se na Guza i bivaju predliblani. Oni na jedni, lopta i Vujović na drugu stranu. Samo finte tijelom i nestrpljivi bekovi redom nasijedaju. Ili vrlo često kroz noge. Dođe mu na isto. U publici orlak! Onda Guzo stane i sačeka, bek se pridigne i šou se nastavlja. Dati gol je bilo veoma važno ali ni približno zadovoljstvo kao kada protivniku provučeš loptu kroz uši. To se ne može ispričat, to se moralo viđet!
