Piše: Marko Stojiljković
The Kindness of Strangers
Možda nas festivalsko iskustvo, naročito berlinsko, uči da se za film otvaranja retko bira najbolji od najboljih, najglamurozniji od najglamuroznijih ili čak najrelevantniji od najrelevantnijih, ali malo šta nas je moglo pripremiti za nešto ovako slabo, nekoherentno, promašeno i u najboljem slučaju - nenamerno zabavno. Autorka Lone Šerfig pokazuje da nije u najboljoj formi ni za režiju, a još manje za pisanje scenarija koji je u slučaju filma „The Kindness of Strangers“, u nedostatku bolje reči, katastrofalan.
Priča prati nekoliko različitih patoloških gubitnika čiji se putevi ukrštaju u Njujorku, što samo po sebi ne bi bilo loše kada bi Šerfig uspela da događaje poređa u iole logičan sled. Postupci likova nisu ničim motivisani, a dijalozi su često takvi da izazivaju transfer neprijatnosti. U svemu tome najdeblji kraj izvlači izuzetno zvučna glumačka postava koju čine: Zoe Kazan, Andrea Risboro, Tahar Rahim, Kejleb Landri Džons... Svi oniigraju kreature, neretko i karikature.
Opet, ni to ne bi bilo kriminalno da je film zamišljen kao nekakva neugodna komedija. To ovde definitivno nije slučaj jer je ton postavljen dramski ozbiljno od početka. Film čak počinje retko elegantnom scenom odlaska majke sa decom od kuće, da bi se posle kao vetrokaz okretao od melodrame do čudne, nimalo smešne komedije. Moguće je da je Šerfig na tragu nečega dok nam naivno objašnjava da će svet biti bolji i pravedniji ako smo mi ljubazniji jedni prema drugima i da je „The Kindness of Strangers“ film dobrih namera. Ali, poznata nam je ona izreka o putu za pakao...
Ocjena: 1+
By the Grace of God
Priča koja je utemeljena na istinitim događajima o zlostavljanju dece od katoličkih sveštenika u Lionu i sistemskom zataškavanjuzločina, zahteva drugačiji, doku-dramski pristup, po kom plodni francuski sineasta Fransoa Ozon do sada nije bio poznat. On je, međutim, suprotno svim očekivanjima, pogodio u apsolutni centar i na pripovedačkom i na zanatskom i emotivnom planu.
Činjenica je da protagonisti povezani u organizaciju za pomoć žrtvama crkvene pedofilije i pravnu akciju protiv počinilaca i njihovih zaštitnika zapravo na stvari gledaju različito, što Ozonu omogućava da se igra dok ih uvodiu priču.
Za prvog protagonistu, bogatog bankara Aleksandra (Melvil Pupo) koji je zlostavljan kao dečak ali nije izgubio veru u Boga, karakteristična je želja da Crkva zvanično osudi svog sveštenika, a ne da pokušava kontrolu štete teološkim sofizmima. Drugi protagonista Fransoa (Deni Menoše) u tome vidi priliku da se obračuna sa kompletnom Crkvom. Za razliku od njih dvojice, Emanuel (Svan Arlo) nosi vidljive psihološke i fizičke traume, pa mu grupa postaje smisao života.
Zanimljiv je i izbor tehnika kojim se Ozon služi, od naracije putem prepiske u početku, pa do uvek prisutnog socijalnog pejzaža Liona kao izuzetno bogatog grada, sve do demistifikacije takozvanih porodičnih vrednosti koje su samo maska za malograđanštinu najniže sortei poslušnost prema dogmatskim autoritetima.
Malo je zamerki koje mu se mogu uputiti. Jedna je još nepoznat ishod suđenja kardinalu za zataškavanje, što kraj čini pomalo arbitrarnim, a druga je nedostatak izraženog dramskog sukoba među trojicom protagonista koji se dogovaraju veoma civilizovano.
No, to ne menja činjenicu da je „By the Grace of God“ izuzetno uspeo film čijih se 137 minuta trajanja ne oseća i koji će svakako biti deo obavezne lektire za ovu godinu.
Ocjena: 5-
Bog postoji, zove se Petrunija
U novom filmu „Bog postoji, zove se Petrunija“, Teona Strugar Mitevska ostaje na kursu istinitih priča i ispipavanja pulsa makedonskog društva iz perspektive mladih kojima je uskraćena šansa.
Ovde je reč o bizarnoj zanimljivosti iz štampe: situaciji da je jedne godine bogojavljenski krst izronila devojka, što je potpuno suprotno crkvenim normama i patrijarhalnom moralu. To će naslovnu junakinju (odlična Zorica Nuševa) dovesti u problem sa celokupnom sredinom, iako ona zapravo traži pravdu i priznanje vlastite vrednosti u društvu u kojem nikada nije imala šansu, a protiv nje stoji i porodica i crkva i policija i banda fanatičnih šovena.
Iako se neretko služi filmskim opštim mestima, koja ponekad opterećuju priču, i zauzima didaktični stav, Mitevska je pokazala kako iz filma u film napreduje kao autorka. „Petrunija“ je primer na momente izuzetno zabavnog, a opet ozbiljnogfilma koji uspešno angažuje publiku.
Ocjena: 4-
