Dodjeljivanje povelje, ili ordena, Marko Daković, još je jedan prilog „promociji“ besmislene i manipulativne ideje nekakvog „ustavnog patriotizma“. A evo i iz kojih razloga. Pretpostavljam da je većini čitalaca poznata ličnost Matije Bećkovića, pa se ne bih na to zadržavao, bez obzira kako ga ko doživljavao. Kako Nova srpska demokratija (NSD) ima običaj da često govori o pobjednicima koji pišu istoriju, samo u verziji istorije koja je od Crne Gore napravila najveće stratište u godinama nakon Prvog svjetskog rata i ukinula državu Crnu Goru aneksijom, može se jedan izdajnik i zločinac, koji je ojadio mnoge borce za slobodnu Crnu Goru i njihove porodice, ubistvima, paljenjem kuća, pljačkanjem stoke, hapšenjima... nazvati „vrsnim intelektualcem“ i „borcem za demokratske reforme“? Ali, da mi ne tumačimo vrijeme od prije jednog stoljeća, prenijeću što je pisao beogradski novinar, dopisnik beogradske Tribune, 1. januara 1924. godine:
MARKO DAKOVIĆ
,,Svršio je gimnaziju i prava u Beogradu. Posle restauracije Karađorđevića u Srbiji, mladi Crnogorci, koji su se u njoj školovali, menjaju svoj položaj. Obrenovići, koji su u dinastičkoj borbi bili u defanzivi prema Karađorđevićima i Petrovićima, smatrali su Crnogorce, ma kakvog ubjeđenja oni bili, kao svoje protivnike. A kako su za vreme Obrenovića najviše vladali naprednjaci i liberali, mladi Crnogorci su i od njih gledani popreko. Utočišta i simpatija oni su nalazili samo kod radikala i vlast je crnogorsku omladinu svakad identifikovala sa radikalima. Posle majskog prevrata, Crnogorci su postali simpatičniji vlastodršcima u Srbiji. Ideja veliko-srpska sve više je počela osvajati duhove i njeni propagatori u Beogradu našli su u crnogorskoj omladini sredstvo za borbu protivu Crne Gore i njene dinastije, smatrajući da crnogorska dinastija smeta ostvarenju te ideje. U toj i takvoj omladini vidno je mesto zauzeo Daković još dok je bio student.
Da nije posle grešio kao zreo čovek, ta njegova prošlost ne bi mu se mogla toliko upisivati u greh, naročito kad bi se danas ispovedio u pogledu svoje i svojih drugova uloge u poznatoj Bombaškoj Aferi, koja je bila pomutila njegovu užu Otadžbinu i upropastila tolike ljude i tolike domove. (Marko Daković u svom autorskom članku „Sarajevski Atentat i Beogradska Spoljašnja Politika“, objavljenog u „Novom Životu“ i „Politici“ 29. marta 1925. godine, baveći se Bombaškom aferom, potvrđuje, sa ponosom, da „se zna da su ti čestiti sinovi Crne Gore, ondašnji crnogorski emigranti kao revolucionari te bombe nabavljali i nosili“, primj. J.S.)... Rđav posao Dakovićev za Crnu Goru i Crnogorce naročito se ispoljio posle našeg oslobođenja.
Tada je odstranjeno bilo od narodnih poslova sve ozbiljnije u Crnoj Gori i pojavio se na površini jedan Daković, koji i onda i danas ne predstavljaše i ne predstavlja ništa više od jednog đaka bukača. I on, koji nije stigao da u Podgoričkoj Skupštini dade svoj glas za zbacivanje Petrovića i ujedinjenje sa Srbijom, iako je njegovo ime falsifikovano o tome, postaje factotum u Izvršnom Odboru, koji je Skupština bila izabrala da realizuje akt ujedinjenja. On i drugovi mu u tom famoznom Odboru proglasiše se nekim suverenim telom i počeše vladati Crnom Gorom ognjem i mačem.
Motiva za to bilo je dosta kod njih a najvažniji su bili vlastoljublje, koristoljublje i smrtna mržnja prema izvesnim ljudima i familijama, koje je trebalo po njihovom mišljenju uništiti. Otuda hapšenja, ništenja, provociranja, omalovažavanja i.t.d. I uspeli su. Takav rad izazvao je Božićnu Bunu 1918. god. za koju niko van naše države nije ni znao a kamo li da je otuda inspirisana. Svako drugo tvrđenje neistina je i zabašurivanje fakata, koja u Crnoj Gori i mala deca znaju. Ono što je hteo Daković s kompanijom to je i uspeo.
Nastalo je jedno čudno stanje, da su se ljudi mogli javno ubijati na pazarima, paliti kuće, pljačkati stoku, hapsiti se ne samo snažni i jaki ljudi, već i nemoćni starci, žene i deca, pa da oni što su ovo činili nikom ništa ne odgovaraju samo da sebe predstave kako su bjelaši (za nastalo stanje) a svoje žrtve da predstave zelenašima (tobož protivnicima stvorenog stanja). Eto takav je režim inagurisao Daković u Crnoj Gori i taj se režim, na žalost i sramotu Beograda, povlačio sve do decembra 1923. god. t.j. do dolaska radikala na upravu zemlje.
Istina još ima posledica tog strašnog režima i još će one dugo trajati, jer ni radikali neće da raščiste sa prirepcima Dakovićeve koterije, naročito ako su ovi hipokrite pa su se za noć pretvorili u radikale. Marko Daković je okušao sreću parlamentarca u Privremenom Predstavništvu i pokazao se je suviše šupalj, tako da nije mogao sebi stvoriti ugledno mesto u Parlamentu.
Nešto ta okolnost a nešto aluzije na njegovu prošlost, koja, svakako, nije bez veze sa izvesnim fondovima, učinili su te je položio mandat. Pretrpevši slom u politici on nema izgleda za rehabilitaciju. Sic transit gloria mundi! (Beogradska „Tribuna“ od 1. januara 1924.g.).“ Što se tiče Bećkovića, on zaista zaslužuje nagradu po imenu Marka Dakovića, a što se tiče NSD, oni, obrazlažući ime nagrade, svojom tvrdnjom da je Daković bio „... dosledni opozicionar i borac za demokratske reforme u knjaževini i kraljevini Crnoj Gori i kraljevini Jugoslaviji“ rječito pokazuju što je za njih demokratija i kako oni vide „demokratske reforme“. A, bogami, i privrženost novokomponovanom ustavnom patriotizmu!
(Tekst o Marku Dakoviću objavljen je i u knjizi Pantelije Jovovića „Crnogorski političari“, štampanoj u štampariji „Vreme“ a.d. 1924. godine, Beograd)
