Njegov slučaj rječito navodi na zaključak da se do članstva u institucijama tog tipa ne dolazi, isključivo, s uporištem na naučnom angažmanu. - Bio sam na pragu CANU. Pozivali su me na simpozijume i tribine čiji su organizatori, imao sam dobar tretman i naredni korak trebalo je da bude prijem u CANU.
Onda je Obrad Višnjić sastavio jednu zbirku narodnih umotvorina. Zamolio me da napišem predgovor i ja sam ga napisao. U zbirci se našla i tužbalica majke narodnog heroja Raka Mugoše, koja je tužila nad njegovim odrom, kada joj je sin poginuo u obračunu sa Krstom Popovićem: Jesam li ti govorila/ Jadan sine/ Kad si pošo u poćeru/ Nije Krsto zec iz Gore/ Nego junak Crne Gore/ Lakše će te žalit majka/ Kad pogibe od junaka/. To su smatrali neoprostivim političkim prestupom. Optužili su me da podržavam ideju da je narodni izdajnik Krsto Popović bio heroj. Tražili su da se ogradim od tog dijela Višnjićeve zbirke. Rekao sam - ne mogu, kako bih sjutra studentima predavao Homera. Izbačen sam iz KPJ i Narodne skupštine u kojoj sam bio delegat. Ostao bih i bez posla da me nije podržao Veljko Milatović.
Istovremeno, CANU se distancirala i prekinuli smo svaki vid komunikacije - priča Kilibarda. Na pitanje – zašto za prijem u CANU nije iskoristio za sebe povoljne okolnosti, devedesetih, kada su njegova politička stanovišta bila bliska svjetonazorima u to doba uticajnih akademika CANU – Kilibarda kaže da su presudila dva faktora. -Sama činjenica mog kažnjavanja zadržala se. Partija me kaznila, a glas partije je za CANU bio glas Boga, čak i kada partija mijenja ime i ideološki predznak. Bilo je tamo i jako sujetnih ljudi koji se nijesu suzdržavali da ispolje znake ljubomore na moj naučni položaj, a i ja nijesam bio sklon da instrumentalizujem politički uticaj da bih se domogao članstva u CANU. Da jesam, pogazio bih neka načela koja su mi i tada i danas jako važna – kaže Kilibarda.
