ZGRABI
FILM
Rijetko me oduševe novi filmovi, ali dopao mi se „The Grand Budapest Hotel“ (2014), čiji umjetnički domen izuzetno cijenim. Inače, obično gledam filmove ne mareći previše za finese. Volim da mi zaokupi pažnju, makar i ne bio remek djelo.
Filmovi kojima se uvijek rado vraćam su „Into the Wild“ (2007) i „The Silence of the Lambs“ (1991), a volim i franšizu „Star Wars“, iako ima uspona i padova. Na primjer, „Rogue One“ (2016) je oduševio, „The Last Jedi“ (2017) je podbacio, a „Solo“ (2018) me je dotukao dodvoravanjem milenijalcima i osrednjošću. Očekujem da naredni film razbije niz.
Za opuštanje biram starije komedije kao što su „Monty Python and the Holy Grail“ (1975) ili „Cheech & Chong ‒ Up in Smoke“ (1978).
Obožavam „teške“ drame i filmove sa neočekivanim krajem: „The Game“ (1997), sa Majklom Daglasom, „The Prestige“ (2006), „The Mist“ (2007), „Inception“ (2010), „Shutter Island“ (2010)...
Volim i muzičke filmove, od dokumentaraca kakav je „Pink Floyd: Live at Pompeii“ (1972), preko priča o ljudima i događajima koji su definisali neki muzički pravac, kao što je „CBGB“ (2013) sa Alanom Rikmanom, do biografija bendova ili izvođača.
Od filmova sa eks-Ju prostora, izdvojio bih „Lepa sela lepo gore“ (1996) i „Slučajevi pravde“ (2017), koji mi se iz neobjašnjivih razloga baš dopao. Ima u njemu, pored humora Buksovaca, nečega što volim i kod Dejvida Linča, ali ne umijem da objasnim što.
Za kraj, Bertolučijevi filmovi - „The Dreamers“ (2003) i „Last Tango in Paris“ (1972) su kult.
TV
Televiziju sam odstranio iz života. Sada je većina TV sadržaja dostupna na internetu, pa me ne dočekuju starlete, kreštalice, rijalitiji, nacionalisti, šund i vijesti o hiljadama izginulih zbog igara moćnika koji ne znaju što će od sebe i sa sobom...
Od „domaćice“ preporučujem novi serijal RTCG, „Obrati pažnju“. Ne mogu da kažem mirne duše da sam potpuno oduševljen konceptom, ali ovo jeste odličan prvi korak ka promociji domaće muzičke scene.
Serije sa naših prostora, iskreno, nikad nijesam naročito volio. Izuzetak je naša „Đekna“, takođe kategorija za sebe, koju rado gledam i sada.
Britanci imaju sjajne emisije. Oduševljavaju me: „Would I Lie to You“, „8 out of 10 Cats Does Countdown“, „QI“ i slični formati, ali i serije, počev od starih, kao što su „The Black Adder“, „Only Fools and Horses“ i „Monty Python's Flying Circus“, do novijih kakve su „Sherlock“, „Luther“ i genijalna „Black Mirror“.
Volim i ruske adaptacije njihovih nacionalnih klasika kao što su „Majstor i Margarita“, „Idiot“ i „Braća Karamazovi“, a prate ih u stopu i odlične istoimene serije o Dostojevskom i Jesenjinu.
Uopšte, omiljene serije su mi svakako „House MD“ i „Mentalist“, a ljubiteljima improvizacije preporučujem „Whose Line Is It Anyway“.
MUZIKA
Poput filmova, volim stariju muziku. Najprije Pink Floyd. Ovaj bend je zasebna kategorija. Da sam osuđen da čitavog života ne čujem ništa osim njih, ništa mi ne bi falilo. Zatim, Deep Purple, Dire Straits, Camel, Erik Klepton, Rori Galager, Geri Mur, Robert Krej...
Od domaćih, standardno ‒ Smak, EKV, Azra, Time... Pratim i noviju muziku, naravno, ali se slabo kopčamo, sa rijetkim izuzecima poput grupe Gretta Van Fleet, koja ima prizvuk ranijih velikih bendova. Ovu godinu su mi obilježili Koljin album „4 prsta“ i Noflerov „Down the Road Wherever“.
Skrenuo bih pažnju na crnogorske bendove. Godina 2018. je bila sjajna za našu alternativnu scenu. To je najbolje dokazao PAF u Bokeškoj, u okviru kog je nastupilo više od deset domaćih bendova, ali i to što je broj objavljenih singlova i albuma naših muzičara u konstantnom porastu i obuhvata široku lepezu žanrova.
ZAOBIĐI
FILM
„Get Out“ (Džordan Pil, 2017). Počeo sam da ga gledam na preporuku (hvala, Megi). Tek nakon polovine sam shvatio da nije trebalo ni da počinjem, ali sam odgledao do kraja i ‒ ništa.
TV
Televiziju zaobiđite. Pođite do pozorišta ili biblioteke.
MUZIKA
Iskulirajte sve što vam kaže da pomiješate piće i mladiće i tome slično, a van muzike, zaobiđite sve što to slušaju.
FOTO: Bojan Kuburović / joyreactor.cc
