Elem, pojava Prijedloga zakona o državnim simbolima, kojim su određene kazne za neustajanje na himnu, izazvala je buru. Pardon, dvije bure – jednu našu, drugu vašu. Naši su odobravali kažnjavanje, a vaši se prosto čudili i ibretili da nekome može pasti na um da im zabrani sjeđenje dok sviri himna. A da, duvao je i maestral ugodne demagogije uz koji su se zabrinuti humanisti pitali da li se kaznama neko može natjerati na ljubav i slogu, i umno se pitali da li je ovo zabrana slobode izražavanja?
Jer, zaboga, kad zadrigla seljačina ponižava himnu naše države, u kojoj ima sva prava kao i mi koji stojimo uz himnu, to nije primitivizam i neotesanost nego performans kojim takvi krkani iznose neke svoje stavove. Naravno da treba kažnjavati, jer takvi prvo zabane u stolici pa zbog nekažnjavanja uzbiče u parlamentu i počnu da vrijeđaju, psuju i biju. U terminalnoj fazi politprimitivizma pređu na pečenje prasića ispred parlamenta i juriš i puč.
Tim tipovima se ničim ne može usaditi ljubav prema nama. Ali bez veze je sva ova priča. Naša vlada nikad ne usvoji ozbiljne zakone pa neće ni ovaj. To samo glume autoritet. Ni u klasičnoj Heladi nije bilo bolje. Jednom su Atinjani sjedili na Agori i među njima jedan Spartanac. Do njih je stajao stariji Atinjanin, jer nije bilo mjesta za sjeđenje. Samo je Spartanac ustao da mu ponudi mjesto. Ovu zgodu je Platon prokomentarisao riječima: ,,Svi znamo šta je ispravno, ali samo će Spartanac obavezno postupiti tako“. Kod nas je slično, a ipak drugačije: mi svi znamo što je ispravno, samo se neki organizovano prave blesavi.
Zatim nam se Irinej ponovo došunjao u Crnu Goru, prikrivajući se na granici iza onog lika iz Antiohije da ga ne vidi policija. I, viđi đavola, to je kao slučajno tempirano baš na dan kada ruska crkva anatemiše Vaseljensku patrijaršiju i počinje veliki raskol u pravoslavlju. Kao još slučajnije, Putinovi bajkeri zvani ,,Noćni vukovi“ u Podgorici, baš na taj dan, dočekuju ova dva Rusima odana patrijarha. A vlast kao strašno zauzeta, nema vremena ni da ih protjera ni da se odazove na ručak na koji ih gosti pozvaše.
Ali, Amfy je bio presladak. Pričao je kako je za dugog boravka u CG stekao samo nešto knjiga i one haljine na njemu. Na pitanje novinara čiji su onda ovi luksuzni automobili kojima se voze odgovorio je: ,,Ne očekujete valjda da crnogorski mitropolit jaše na magarcu“?
A zašto ne?! Magarac je značajnija pojava u hrišćanstvu od cijelokupnog sadašnjeg klira SPC. Na magarcu je Presveta Bogorodica, prateći muža Sv. Josifa, odjahala iz Nazareta u Vitlejem. U Vitlejemu je u štali rodila Isusa, a magarac je prisustvovao tom činu pa čak i poklonjenju Sveta tri kralja. Isti magarac je prenio Bogorodicu i Bogomladenca u Egipat kad su morali da bježe od Irodovog mača. Trideset i tri godine kasnije, Isus je na magarcu ujahao u presveti Jerušalaim kao mesija, a masa ga je pozdravljala palminim lišćem i uzvicima Hosana, Hosana. Nijesam siguran da li ga je magarac pratio i do Getsimanskog vrta, ali - odatle do Golgote nije ga pratio ni on niti ijedan od apostola.
Tako je to, moj Amfy, kad vi sveštenici poavetate od džipova i rezidencija i dekadencija, pa mi ljevičari i stari komunisti moramo da vam držimo vjersku poduku. I zašto ti ne bi jahao na magarcu ako je to činio Gospod Bog? I bolje bi bilo da si u Hramu u Podgorici freskoslikao magarca, a ne koljača svatjago Macu krvotočivog.
O Ustavnom patriotizmu neću puno, jer sam već pisao i to stvarno postaje idiotizam. Samo ću slikovito objasniti građanima o čemu se tu radi, jer nisu svi čitali Hanu Arent, Habermasa ili Gadamera. To vam je, braćo Crnogorci, kao ono kada mrziš kvart u kojem je tvoja zgrada, i tvoju zgradu i tvoj stan, mrziš čak i komšije. I onda jednoga dana iznad poštanskih sandučića ugedaš ,,Kućni red“ i pročitaš ga dva puta i počneš odmah tobože da voliš sve to što si do tada istinski mrzio.
Ma, je li, stvarno?
Interesantno je da se srpska inteligencija toliko ozbiljno bavi ovom političkom idejom - ali ne da bi je primijenili u Srbiji - nego kod nas. Cilj ove rabote je da nas pretvore u neku nedefinisanu zemlju bez imena i tradicije, nastanjenu teletabisima, koju će bez problema omunjiti. Bojim se da i naša vlast, hotimice ili nehotice, učestvuje u ovome jer radnju predvodi omiljeni intelektualac dr Dragan K. Vukčević, predsjednik CANU, ili SANU, nisam siguran.
Ne, ipak je CANU, sad se sjetih da je naš premijer rekao da je CANU potpuno na tragu svih naših stremljenja. Eto tako.
