Piše: Slobodan Dukić
Godine 1964. ili 65., ne sećam se tačno, poeta je bio glavni gost na brigadirskoj večeri na tadašnjem Trgu Marksa i Engelsa. Bio sam tamo kao brigadista i učesnik radne akcije “Bubanj Potok”. Pevali smo akcijaške pesmu “Da nam živi, živi rad…” klicali “Tito, partija, omladina, akcija”, dok smo pozdravljali devojke i mladiće iz drugih brigada. Žulj od krampanja lečila mi je Mira nežnim stiskom ruke.
Na toj omladinskoj svetkovini izrasloj na pozivu Tita, da gradimo zemlju, Matija Bećković recitovao je stihove iz svoje zbirke “Tako je govorio Matija”. Barabar sa “decom komunizma” slavio je izgradnju Titove i svenarodne socijalističke Jugoslavije. Kad se priredba završila skočio sam na binu, pozdravio pesnika. I zamolio ga da mi pokloni knjigu. Posle nećkanja pristao je i u posveti napisao: Slobodanu Dukiću da pročita, pošto ja nemam vremena. Knjigu sam izgubio u selidbi, zajedno sa delom biblioteke i fotografijama i novinskim isečcima iz vremena kad sam igrao fudbal u “Crvenoj Zvezdi”.
Prošlo je od tada mnogo leta. Godina je 1989. Još smo u socijalističkoj Jugoslaviji. Te godine Socijalistička republika Srbija dodeljuje književniku Matiji Bećkoviću “Sedmojulsku nagradu”. I druge republike su povodom dana oslobođenja, dodeljivale iste nagrade. Zajedničko im je što su nastale iz najvećeg tadašnjeg priznanja Nagrade AVNOJ. U Srbiji se više ne slavi Sedmi juli kao dan ustanka, četnici su proglašeni antifašistima i izjednačeni sa partizanima.
Tomislav Nikolić, četnički vojvoda i bivši predsednik Srbije 2011. godine povodom 20. oktobra Dana oslobođenja Beograda organizovao je, u prisustvu Putina, cirkusku paradu. Njeni učesnici bili su obučeni kao vojnici, ali na šajkačama nisu imali petokraku, kao partizani – oslobodioci Beograda. Bećković baštini i Oktobarsku nagradu grada Beograda. I Rakićevu, ustanovljenu u vreme te Titove i socijalističke ere Jugoslavije.
Do danas, srpski pesnik se nije odrekao ni jedne ni druge, baš kao ni Sedmojulske. A mogao je sa grudi da zbaci ta odličja. Da ih zgazi u prašini i kaže neću da mi srce greju priznanja iz vremena kad je Tito, kako kaže, ubijao Srbe. I stigao da do svoje smrti ubije njih 200.000. I 10.000 Beograđana.
Ta naknadna pamet, ta nekultura sećanja i mržnja prema Titu “neprijatelju Srba” nije od juče.
Devedesetih godina prošlog veka bio sam izveštač iz Skupštine Srbije. Pokojni Batrić Jovanović, poslanik Srbije u skupštini SFRJ nazivao je Tita “srbožderom”. Batrić Jovanović je u vreme socijalističke Jugoslavije na osnovu svojih ratnih zasluga i učešća u NOB, bio kako narod kaže “svako kurtalo”. Rukovodio posle rata izgradnjom Novog Beograda, po nalogu Partije. Ma šta nije bio, direktor NIP Borba, direktor Jugoslovenskih železnica, ambasador SFRJ u Italiji, ambasador Jugoslavije ui UNESCO… A onda kad je Tito sklopio oči, drvlje i kamenje baca na vođu antifašističke i socijalističke revolucije, čiji je učesnik bio u prvom ešalonu. Tito je, govorio je, zajedno sa Staljinom, doprineo rasrbljivanju Crnogoraca.
Baš kao i on i Borisav Jović je, dok je “sedeo u Titovom krilu” i grejao se visokim apanažama kao državni funkcioner, mogao da zakuca na vrata Belog dvora i upita domaćina, pa dobro Joža što si dozvolio da na kongresu u Drezdenu, KPJ odluči da rasturi Jugoslaviju, jer su u njoj Srbi bili većinski narod i eksploatatori drugih. Kaže Jović da su Srbi izgubili i kad je o AVNOJ-u reč i da su Titoisti bili na naumu da doakaju Srbima, ako treba i u saradnji sa Antom Pavelićem. Tito je obespravio Srbe, pod njim su izgubili čitav vek, Tito nas je vezao u čvor. I svesno radio protiv srpskih interesa, govori dr Borisav Jović pisac knjige “Kako su Srbi izgubili vek”. Naravno, Jović nema odgovor na pitanje zašto je toliko dugo ćutao zbog ovih “Titovih zločina” prema Srbima. Izgleda da mu se jezik zavezao u čvor.
Pa dobro kad su lagali ovi moralni patuljci. Da li onda kad su šćućureni ispod Titovog vojničkog šinjela pevali borbene pesme, da bi kasnije nosili u džepu diplomatske pasoše, dok su im se na granicama klanjali carinici, ili sad posle smrti “Srboždera i masovnog ubice srpske nacije.”
Da li onda kad su primali visoka priznanja u njegovo vreme i pevali “računajte na nas”, ili sad kad su umrli i Tito i Jugoslavija, a na ovim prostorima gizda se i šenluči svaki jad i pokor. To je pitanje najelementarnijeg poštenja.
Ima najmanje jedan Srbin koji se razišao sa Titom, ali nije od toga pravio smrdljivi kapital. Koča Popović. Briljantni intelektualac, dugogodišnji šef jugoslovenske diplomatije, poliglota, španski borac, komandant proslavljene Prve proleterske. U vreme kad je bio podpredsednik države seo je sa Titom i rekao mu da vraća državničke titule. Zbog tog čina bilo je žao obojici. Koča je pred smrt, gledao širom otvorenih očiju, nacionalistička divljanja. Miloševićev “Drang Nach Jugoslaviju” i pisao: Bašibozluk, bagra i brabonjci ustali su da obnove Dušanovo carstvo. Srbi su samo protiv onoga ko bi hteo makar malo da ih opameti, a oduševljeno kliču svakome ko ih još viče zaglupljuje, unazađuje i unesrećuje. Tako je pisao čovek koji je za sebe govorio da je bio i ostao Srbin, ali da nije bolesna zadribanda i srbenda. Takvi su izdali srpski narod i njegovu slavnu istoriju. To su “Srbi po profesiji”.
I da se vratimo na početak. Na Bećkovićevu tvrdnju da je Tito rekao “Da ćemo se prema Srbiji ponašati kao prema okupiranoj zemlji”. Taj citat je, naravno, lažan. Nikad to Tito nije rekao… Uostalom, on je prema Srbiji bio posebno osetljiv, kaže nam istoričar dr Milivoj Bešlin.
Komentari (28)
Која је сврха овог текста? Неко је титоиста, неко није. Један има комунистичке идеала, а други демократске. Неко је републиканац, а неко монархиста... Свако има право да мисли својом главом, како Слободан, тако и Матија! Битно је водити дијалог, ако је могуће. Ако не, свакоме своје. Аргументи типа: Био је на радној акцији је бесмислен. Аутор је тамо крампао, а Матија је рецитоваопознате своје стихове, међу којима нема нити једног стиха који "слави рад", "Тита" или "омладинске радне акције".Сама посвета на књизи коју је Слободан изгубио (очито му је много значила) говори о Матијином ироничном поимању читаве те ситуације. У чему је ту недоследност? Цитирање једног Миливоја Бешлина, о томе да је Тито "prema Srbiji bio posebno osetljiv" је комично! РекаоТито Миливоју, како је сензибилисан за Србију, препричао Миливој Слобу, а он нама - рекла-казала! Само што Титова дела нису пратила то рекла-казала....
ĐULE, NE nije rekao Bešlinu,rekao je Čedomiru Antiću a on zaboravio da kaže Matiji...Bešlin nije PRIVATNI istoričar...vjeruješ li u to ĐULE,ima i takvih!
.Za vreme Tita u Hrvatskoj pohađanje katoličkog „vjeronauka“ bilo sasvim normalna stvar, od 1972. u zagrebačkoj katedrali redovno slavljen spomen dan Alojzija Stepinca, a propovedi je držao nadbiskup (kasnije kardinal) Franjo Kuharić. Hrvati su od 1974. godine dobili pravo da posle državne himne izvode himnu Hrvatske „Lijepa naša“. Za to vreme, Titova vlast u Srbiji je zabranjivala svako ozbiljnije versko okupljanje, a srpski episkopi bili su na robiji (poput mitropolita crnogorsko–primorskog Arsenija Bradvarevića i vladike Varnave Nastića). Tito je Srbiju podelio na užu teritoriju i dve pokrajine. Ništa gore nije mogao da uradi jednoj državi i jednom narodu. Na Kosovu i Metohiji je doselio iz Albanije više od 300.000 mladih Albanaca,dok je zabranio povratak preko 200 000 Srba.Hrvatskoj državi Tito prisajedinjuje srpsku pokrajinu Baranju, zatim Istru, Dalmaciju i gotovo celu jadransku obalu sa ostrvima….
Istorija u retrovizoru.
Ozna je u svakom trenutku znala gde se Pavelić nalazio u Austriji, o čemu i danas postoje izveštaji naših vojnih izaslanika, ali se ništa nije preduzimalo. Direktivu Ozni da ne dira Pavelića mogao je da da samo najviši vrh FNRJ, a zna se da se za sve tada pitao – Tito.Da je postojao plan otmice Pavelića pričao je i visoki oficir Ozne i Udbe Slobodan Krstić Uča, čuvenoi „lovac na Dražu Mihailovića“. Pred smrt on je otkrio kako je 1952. stopirana akcija otmice Pavelića u Argentini, kojom je trebao lično da rukovodi. Dvojica otmičara i jedan argentinski oficir bili su spremni da za 500.000 dolara otmu Pavelića i hidroavionom ga prebace na jugoslovenski teretni brod na pučini. Međutim, akcija je otkazana.Tito je jedini mogao da otkaže planove o otmici Pavelića iz Argentine.Veza između Tita i ustaša najbolje se vidi u omogućivanju povratka u SFRJ jednom od glavnih ustaša fratru Krunoslavu Draganoviću, ideologu „Velike Hrvatske“ i
Postoji obilje arhivske građe koja svedoči o saradnji Tita i nacista.Uprkos instrukcijama Moskve (da se bori protiv Nacista), od jeseni 1941. pa do jeseni 1944. Tito je glavninu svoje vojske namerno držao na zapadu zemlje, uglavnom na teritorijama NDH,na stotine kilometara udaljenu od glavnih nacističkih snaga, bitnih saobraćajnica i vojno značajnih resursa.Titova država je bila rehabilitacioni sanatorij za hrvatska zlodela i nacističku ideologiju Hrvata.Tito je ustaške zločince preoblačio u partizanske uniforme koje je dobijao od Britanaca.Elitnim ustaškim legionarima, poput Marka Mesića, odlikovanog za hrabrost u Staljingradskoj bici, Broz je dao šansu da komanduju, da se “iskupljuju i dokazuju” u partizanskim jedinicama, koje je gurnuo na Srbe u Čačku.
Prema izjavi Dušana Bilandžića, na sednici Politbiroa Komunističke partije deset dana po zauzimanju Beograda J. B. Tito je rekao: „Mi se u Srbiji moramo ponašati kao u zemlji koju smo okupirali”. (Bilandžić je zabeležio i Titovu izjavu iz 1974, povodom optužbi da novim ustavom Srbiju želi da svede na Beogradski pašaluk…„Pa to i hoću”, rekao je.Da bude što manja,Srbija je dobila dvije autonomijE
Tito je tokom Drugog svetskog rata bio zaokupljen više borbom za vlast nego otporom fašizmu, što najbolje pokazuju pregovori koje je marta 1943. preko svojih bliskih saradnika vodio s Nemcima. U tim pregovorima nacistima je predočeno da bi bilo u „obostranom interesu ako bi neprijateljstva (između Titove i Hitlerove vojske) bila obustavljena“.U štabu Prvog bosanskog korpusa, svoje najjače jedinice u Bosni i Hercegovini, krajem marta 1943. naredio je da ne sme „praviti nikakve akcije“ ne samo protiv Nemaca, već ni protiv snaga NDH.Postoji obilje arhivske građe koja svedoči o saradnji Tita i nacista.
Ako je istina,neka ga je sramota.
Taj se sramiti ne umije. Obraz ka djon.
CITAV RAT SU SE BORILI PROTIV SRBA ( CETNIKA ) JER SU CETNICI CITAV RAT BILI UZ OKUPATORE
IZMISLIO JE DA JE ONO ŠTO NIJE BIO A BIO JE ONO ŠTO NIJE HTEO: Hteo je da bude pesnik, a postao je vodeći kopirajter srpskog nacionalizma, lansiravši popularne slogane tipa "Kosovo je najskuplja srpska reč" i "Srbi u Hrvatskoj su ostaci zaklanog naroda". Hteo je da bude satiričar i protivnik vlasti, a postao je sluga zločinačkog režima. Hteo je da bude slobodarska duša, a postao je odadžija balkanskog kasapina Slobodana Miloševića, tvrdeći da se u njegovom imenu i prezimenu sadrže dve najskuplje srpske reči – "sloboda" i "Miloš". SVE ŠTO JE VOLEO IZMISLIO JE DA MRZI: Voleo je novac, komfor, udoban i bezbrižan život, bliskost sa političkim glavešinama, nagrade, počasti, titule, medijsku pažnju – a izmislio je da sve to mrzi, a voli jedino srpski narod na čijoj grbači živi decenijama, prodajući mu retoričku maglu o večitoj ugroženosti, držeći ga u stanju neprestane borbene gotovosti i spremnosti na "ćeranje". Niko toliko ne prezire svoj narod kao njegovi nacionalistički dušebrižnici.
IZMISLIO JE DA JE ONO ŠTO NIJE BIO A BIO JE ONO ŠTO NIJE HTEO: Hteo je da bude pesnik, a postao je vodeći kopirajter srpskog nacionalizma, lansiravši popularne slogane tipa "Kosovo je najskuplja srpska reč" i "Srbi u Hrvatskoj su ostaci zaklanog naroda". Hteo je da bude satiričar i protivnik vlasti, a postao je sluga zločinačkog režima. Hteo je da bude slobodarska duša, a postao je odadžija balkanskog kasapina Slobodana Miloševića, tvrdeći da se u njegovom imenu i prezimenu sadrže dve najskuplje srpske reči – "sloboda" i "Miloš". SVE ŠTO JE VOLEO IZMISLIO JE DA MRZI: Voleo je novac, komfor, udoban i bezbrižan život, bliskost sa političkim glavešinama, nagrade, počasti, titule, medijsku pažnju – a izmislio je da sve to mrzi, a voli jedino srpski narod na čijoj grbači živi decenijama, prodajući mu retoričku maglu o večitoj ugroženosti, držeći ga u stanju neprestane borbene gotovosti i spremnosti na "ćeranje". Niko toliko ne prezire svoj narod kao njegovi nacionalistički dušebrižnici.
Koča Popović: Pažljivo me slušajte. Rođen sam u Srbiji, ali sebe ne smatram više Srbinom. Zašto bih morao da se izjasnim kao Srbin, kad u Beogradu komanduju upravo naslednici četnika protiv kojih smo se čitavog rata borili”. Ova izjava siguran je dokaz da komunistički partizani iz rata 1941-1945. zaista nisu ratovali protiv okupatora i ustaša, oni su ratovali protiv Srba (oličenih u četnicima), “protiv kojih smo se čitavog rata borili”, baš onako kako je predviđala strogo poverljiva naredba vrhovne partizanske komande, broj 39. od 27. decembra 1941. godine.
No, i to se uklapalo u suštinu onoga komunističko-ustaškog sporazuma iz 1935. godine, a potpisali su ga, u sremskomitrovačkom zatvoru, Moša Pijade (1890-1957), pre rata slikar a posle rata na visokim položajima u partijskom i državnom aparatu, i ustaša Mile Budak (1889-1945), advokat, kojim su se obe strane, i komunistička i ustaška, obavezale da će zajednički, svim raspoloživim sredstvima, raditi na rušenju i konačnom uništenju Kraljevine Jugoslavije.
BRAVO Dukiću. To je mentalna anatomija politike palanačkog primitivizma naroda koji, da bi znao da postoji, mora da se samoproglasi da je UGROŽEN. Zagađivači!
Zašto su saveznici,u drugom ratu uz saglasnost našeg vrhovnog štaba,bombardovali samo gradove po CRNOJ GORI I SRBIJI.a NIKAKO U HRVATSKOJ,SLOVENIJI???????
Tito Jeste bio podmukli srpski ubica. Ali šta zna jedan komunistički slijepac
Otac Koce Popovica je bio Cincar. Toliko o Srbima.
Cincar je bio i Nikola Pasic.
Pisao je Koča Popović u svom dnevniku pred smrt 1992. godine o braniteljima srpstva i "Srbima po profesiji". "Bašibozluk, bagra i brabonjci ustali da obnove Dušanovo carstvo. Srbi su samo protiv onoga ko bi hteo da ih makar malo opameti, a oduševljeno kliču svakome ko ih još više zaglupljuje, unazađuje i unesrećuje. Žalosno je što su Srbi u civilizacijskom i kulturnom pogledu ostali na nivou na kome su bili pre sto godina. Oni nisu u sukobu sa svetom, već sa samima sobom, vraćajući se na šajkaču i opanak iz kojih su jedva izašli. Bio sam i ostao Srbin, ali nisam bolesna zadribanda i Srbenda. Takvi su izdali i osramotili srpski narod i narugali se njegovoj slavnoj istoriji",
