» Piše: Sonja BISERKO
Mada je prošlo gotovo 30 godina od raspada Jugoslavije, region još nije konsolidovan, što ga čini ranjivim. Tome u velikoj meri doprinosi i aktuelni međunarodni kontekst koji se na svojevrstan način prelama na Balkanu. Međunarodni liberalni poredak, na čijim vrednostima je stvarana balkanska arhitektura, značajno je narušen.
Region je ponovo počeo da tone u nestabilnost s pretećim produbljivanjem kriza, kako unutar pojedinih zemalja, tako i u njihovim međusobnim odnosima. Gotovo svaka zemlja Zapadnog Balkana poseduje unutrašnji „krizni“ potencijal, proizašao prvenstveno iz odsustva demokratske tradicije i nedovršenog procesa tranzicije. Osim toga, regionalni kontekst karakterišu neprevaziđeno ratno nasleđe i neugasle teritorijalne i etničke aspiracije. Udaljavanje evropske perspektive zakonito pojačava unutrašnje i međusobne frustracije. Konačno, u globalnom metežu, Balkan je postao tačka na kojoj se odvija geostrateško nadmetanje moćnih članica međunarodne zajednice.
UTICAJI
Pokazalo se da Evropska unija i NATO nisu imali ključni uticaj na unutrašnjopolitičke tokove u balkanskim zemljama. EU je potcenila geostrateški interes drugih međunarodnih aktera za ovaj prostor. Kako tvrdi bugarski politikolog Ivan Krastev, Rusija i Turska aktivno politizuju etničku i religioznu napetost u balkanskim zemljama. Tek početkom 2017, zvaničnici Evropske unije počeli su da samokritički govore o tome da „nedostaje strateška komunikacija EU i Zapadnog Balkana u širem kontekstu“.
Evropska unija kao opasnog „konkurenta“ na Balkanu vidi prvenstveno Rusiju, dok je Turska još uvek u senci. Činjenica je da, posredstvom Srbije i Republike Srpske, ali i drugih zemalja regiona (Makedonija, Crna Gora), Rusija proširuje i produbljuje svoj uticaj na Balkanu. Kao što je pokazao slučaj Crne Gore, Rusija više ne preza ni od direktnog mešanja u unutrašnje stvari onih zemalja koje smatra svojom sferom uticaja. Srbija je ključni faktor destabilizacije u regionu sve dok ne odustane od velikodržavnog nacionalizma. Srpska nacionalna elita je priželjkivala međunarodne okolnosti koje će joj, uz pomoć Rusije, omogućiti zaokruživanje nacionalnog projekta.
U stvaranju te iluzije Rusija igra važnu ulogu, jer je veoma duboko ušla u srpsko javno mnjenje s tezom da „Srbi treba da budu veoma srećni što nisu u EU“. Za Rusiju zadržavanje Zapadnog Balkana izvan Evropske unije i raspirivanje lokalnih sporova znači podrivanje evropskog jedinstva i vjerodostojnost same EU. Pretenzije Srbije su ispoljene prema Bosni, Crnoj Gori, Kosovu i Makedoniji. One su postale glasnije od kada se Zapadni Balkan sve češće tretira kao „unfinished business“. Beograd još uvek ima podrivačku ulogu prema bivšim republikama Jugoslavije.
BOSANSKO PITANJE
Bez rešavanja bosanskog pitanja stabilnost Balkana ostaće upitna. Dejtonski sporazum je ostvario svoju funkciju uspostavljanjem mira, ali je status quo koji je uspostavljen tim sporazumom neodrživ. Dejtonski sporazum, ali ni međunarodni akteri nadležni za nadgledanje njegovog sprovođenja, nisu uspeli da uspostave državni identitet BiH, što ostavlja prostor dezintegracionim trendovima. Podrškom stavovima Milorada Dodika, Rusija u BiH opstruira evropsku budućnost Bosne. Kao članica Kontakt grupe za BiH, Rusija takođe onemogućava visokog predstavnika (Incka) da koristi bonska ovlašćenja kako bi sprečio strategiju Milorada Dodika u dekonstrukciji te države.
Beograd u suštini ne menja svoj stav prema BiH i zalaže se za status quo i priželjkuje raspad BiH. Premijer Aleksandar Vučić, bez obzira na neke iskorake prema Sarajevu, u suštini nije pokazao spremnost da podrži uređenje BiH koje bi išlo ka njenoj unutrašnjij integraciji, a time i njenoj funkcionalnosti kao države. Iako je izgubila poziciju u Crnoj Gori i Makedoniji, Rusija nije odustala od svoje remetilačke uloge u tim zemljama. Bio je pokušaj da se spreči sporazum oko imena Makedonije, pa je potom, bez nekog objašnjenja, otkazana poseta ministra Sergeja Lavrova Atini. Istovremeno, Rusija je pojačala svoj pritisak na Srbiju i Republiku Srpsku.
RUSIJA - SAD VIA CRNA GORA
Najnovija ofanziva Beograda na Crnu Goru nakon susreta Putin –Tramp polazi od pretpostavke da je Tramp nezainteresovan za Crnu Goru, što je manifestovao i svojom izjavom da su to agresivni ljudi, koji mogu izazvati treći svetski rat i da on ne bi dozvolio da njegov sin u tome učestvuje. Ne čudi agresivnost SPC i radikalna retorika kada se navodno radi o položaju Srba u Crnoj Gori, te provokacije da će Boka Kotorska biti srpsko primorje i niz drugih izjava koje direktno omalovažavaju crnogorsku državu. Reč je o pokušaju Rusije da preko Beograda zapravo provocira spremnost NATO da intervenira po članu 5. u slučaju sukoba u nekim manjim članicama Alijanse kao što su Crna Gora ili baltičke zemlje. Evroatlantsko približavanje, pre svega članstvo u NATO, Crnu Goru sve više udaljava od tradicionalnih aspiracija Srbije koja je smatra „srpskom zemljom“, a njenu državnost – privremenom.
Novi geostrateški položaj Crne Gore kao članice NATO nesumnjivo je jedan od izazova u budućim odnosima Beograda i Podgorice. Ne samo zbog toga što će Rusija preko Beograda činiti sve da „sabotira“ tu poziciju Crne Gore. Reč je i o svojevrsnom „uslovnom refleksu“ srbijanske političke i intelektualne elite, nesposobne da izađe iz začaranog kruga sopstvenih frustracija i iskorači u pravcu kojim ,,mala“ Crna Gora godinama hrabro korača, što frustracije samo čini još većim. SRBIJA I KOSOVO Rusija Bosnu i Hercegovinu tretira kao zemlju zamrznutog konflikta, jer u Bosni nije rešeno, kao se ističe, ,,nijedno teritorijalno i nacionalno pitanje zbog koga je tamo izbio građanski rat“.
Istovremeno i zapadna zajednica (SAD, NATO i EU) pokazuje sve veće interesovanje da stabilizuju BiH pre svega iz širih bezbednosnih razloga (moguća radikalizacija islamskih grupa koje su povezane sa nekim islamskim centrima). Bez obzira na potpisani sporazum sa Prištinom, Beograd uporno nastavlja sa kampanjom protiv Kosova i Albanaca, što je u suprotnosti s duhom Briselskog sporazuma. Vodi se međunarodna kampanja protiv prijema Kosova u međunarodne organizacije, posebno u UNESCO i posebno kampanja protiv priznanja Kosova. Režirana histerija vezana za ,,Veliku Albaniju“ pokazala je suštinski odnos Srbije prema Albancima generalno. Simulirana spremnost za dijalog i iskrenost u tom odnosu bila je posledica pritiska EU i koristi koju je Srbija imala od EU. U suštini, Briselski sporazum bio je samo paravan koji se srušio čim se kriza zaoštrila. Okretanjem leđa Makedoniji i Crnoj Gori, Srbija je pokazala nesposobnost da se odrekne od poražene Miloševićeve politike. Ponašanje Beograda poslednjih nekoliko meseci samo je ogolilo njeno grubo remećenje odnosa u regionu, posebno s Crnogorcima i Makedoncima. (opširnije u Pobjedi)
