,,Ceo svet je te 1968. goreo - od Kine, Japana i Koreje, preko Amerike i njihovih antiratnih demonstracija, do Nemačke, Pariza i Istočne Evrope“, kaže Ristić. ,,Za razliku od Zapada, na kojem su protesti imali snažno levičarsko obeležje, u Istočnoj Evropi pobuna je pre svega imala antisovjetski, antikomunistički, ako hoćeš i nacionalistički karakter. Jedina zemlja na Istoku u kojoj su komunisti bili na vlasti, a u kojoj se pojavio levi, antinacionalistički pokret bila je Jugoslavija“.
POBJEDA: Da, ali, za razliku od ostalih zemalja Istočne Evrope, Titova Jugoslavija nije bila pod čizmom Sovjetskog Saveza.
RISTIĆ: Tako je. Jugoslavija je imala svoj samostalni razvoj. U SFRJ se te 1968. osećao strah od izdaje socijalizma, od pretvaranja Partije u instrument za privilegije, za raslojavanje; stvoreni su ,,kneževi socijalizma“, ,,crvena buržoazija“; Jugosloveni su masovno krenuli da odlaze na rad u inostranstvo; počelo je nacionalno podvajanje: bogate i siromašne republike, rasprave o tome ko koga eksploatiše… U takvim okolnostima buknuo je prvi i poslednji spontani studentski bunt u istoriji – jugoslovenske studentske demonstracije 1968! Solidarnost studenata, solidarnost nacija, solidarnost radnika i studenata, solidarnost u društvu – naše su najvažnije poruke.
POBJEDA: Mihailo Marković, koji je, zajedno sa ostalim profesorima Filozofskog fakulteta okupljenim oko časopisa Praksis kasnije optuživan da stoji iza studentskog protesta ’68. (Ljubo Tadić, Zagorka Golubović, Svetozar Stojanović i drugi), u knjizi Juriš na nebo kaže da je cilj vaše pobune bio da se ,,sruši privredna reforma“ iz 1965.
RISTIĆ: Prvo, nije istina da su praksisovci stajali iza studentskog protesta. Ljubo Tadić, Dragoljub Mićunović, Mihailo Marković su podržali studente, stali uz njih, ali nisu bili organizatori demonstracija. To smo pokrenuli mi studenti, koji smo zahtevali povratak izvornim principima socijalizma.
POBJEDA: Što to znači?
RISTIĆ: To znači da smo u neku ruku bili socijalistički fundamentalisti. Oštro smo se protivili promenama koje su nas, suprotno Ustavu, suprotno programu SKJ, vodile u kapitalizam. Kritikovali smo privrednu reformu uvođenje do tada nepoznatih elemenata tržišne privrede u sistem SFRJ, stvaranje privatnih preduzeća i sl. Naša prva parola bila je ,,Radnici - studenti“, druga ,,Beograd-Zagreb“! Već 4. juna ’68. u posetu nam je stigla delegacija zagrebačkog Sveučilišta: Slobodan Šnajder, Ante Rumora, Inoslav Bešker, koje smo dočekali desetominutnim aplauzom. Sutradan, Zagrebačko sveučilište nazvano je ,,Sedam sekretara SKOJa“. Slično je bilo u Skoplju, u Sarajevu, u Titogradu, svuda.
POBJEDA: Hoćete da kažete da nijeste tražili demokratske promjene u smislu uvođenja višepartijskog sistema?
RISTIĆ: Kakvog višepartijskog sistema?! Sve su to laži nekadašnjih levičara koji se danas stide svojih biografija. Ilija Moljković, lektor u šezdesetosmaškom Studentu, bio je jedini čovek koji je tokom govora na studentskom protestu ’68. bio izviždan. Znaš li zašto?
POBJEDA: Zašto?
RISTIĆ: Zato što je predlagao uvođenje višepartijskog sistema u SFRJ. Jedini!
Cijeli intervju pročitajte u današnjem izdanju Pobjede
