Piše:
Vladimir Maraš
Iza nas je interesantna sedmica, makar što se tiče evrovizijske euforije. U našem dvorištu, a i kod sjevernih komšija. To tržište je odavno „naše drugo“. Zluradi bi rekli, možda je ovo naše domaće tržište alternativno i nama samima, a da su sve oči uprte u ono veće, s centrom u Beogradu. Što zbog medijske opsade, što zbog naše nemoći da se samodefinišemo. U svakom smislu.
*****
Da se legitimišem - bio sam član selekcione komisije koja je odabrala pet kompozicija za ovogodišnje izdanje Montevizije, pa je ova kolumna svojevrsni „user manual“ tog procesa. Iz tog ugla ću ga i pisati.
Ove godine uredništvo RTCG na projektu Montevizija odlučilo je da kompletnu proceduru izbora demistifikuje i vrati povjerenje autora i slušalaca u takav, najpošteniji mogući način izbora u ovom trenutku. Da li je uspjela u tome, prosuđujte sami. To što opet dostina (autora, kompozitora) nije zadovoljna jer ih nije bilo u finalu, drugi je par rukava i postaje jasno da tu lijeka nema.
Nekome smeta što uopšte ima komisije, nekome ne valjaju nečije godine u komisiji, neko veli „gluvi ste“, neko mi šalje fotografije komisije RTS-a đe ih je makar dvades' – „ka' u skupštinu“, sugerišući da valjda brojnost donosi i više šansi...
Uglavnom, s nama u Crnoj Gori, gledano kroz muzički esnaf, nikad u dom. Kompetitivnost u umjetnosti, pa makar i pop muzici (a ovakav izbor kompozicije za Eurosong to svakako jeste), stvara zadovoljne i one koji to nijesu.
Nastranu sopstvena precjenjivanja, egocentrizam, kompleksi raznih nivoa, lična nezadovoljstva, međukolegijalne netrpeljivosti i tako dalje. Većina autora muzike ima kućna studija, a ako neko ipak nema, ima onaj do njega. Tržište u tom smislu postalo je univerzalno, globalno. Ako imate pristup internetu, imate sve. Imate mogućnost da vas vide, čuju i postanete neko, makar u svom sistemu vrijednosti.
Kad sve to zbrkamo u jedan vagan, preteže onaj dio u kom mi i nijesmo toliko dobri koliko vjerujemo da jesmo. Opet možda djelujem antipatriotski, ali ću sud potomaka o svemu ovome mirno da čekam.
*****
Da bih preispitao sopstvene stavove u vezi sa evrovizijskom euforijom, odgledao sam i srpski izbor za predstavnika u Portugalu. Da ne peglam mnogo, no da kažem suštinu - na raspolaganju je bilo 17 kompozicija, od kojih, kad se sve sabere, opet nema pet da valjaju. Uzmite u obzir veličinu teritorije, broj stanovnika, samim tim i broj zainteresovanih autora. Mnogo više kapaciteta, zar ne?
Evo opet da kažem - na Beoviziji bilo je taman pet kompozicija koje bih, kao član neke tamo komisije, pustio pred gledaoce da biraju. Moguće da je Balkanika, koja je pobijedila, najbolje od ponuđenog, ali daleko je to od srpskog evrovizijskog standarda koji je čak, jedne rede, doveo ovaj cirkus u Beograd. Pjesma jeste sa etno bazom, starter pack Balkan world music, ali trt - nema refren. A to se tamo traži.
Izvedene su tamo još dvije, evo neka bude i cijele tri pjesme koje su bile sa ovom makar rame uz rame. Ali da vratim tekst na početak - od tolike ponude, spadoše li i komšije na njih nekoliko? Čemu mi da se nadamo? Iako brojnost autora ne garantuje da će se pojaviti kompozicija dostojna titule „hit“, to se nikada ne zna.
Zato smo mi u Crnoj Gori, nakon svega, ipak napravili dostojanstven i što je najvažnije, fer sproveden izbor. Da ponovim, podržao bih bilo koju od pet kompozicija sa ovogodišnje Montevizije. Stoga je odluka da publika bira u odnosu na stručni presjek jedan od najboljih modela izbora, prema mom skromnom mišljenju.
*****
Ovog puta izabrali ste Vanju Radovanovića. Finog, skromnog momka iz Nikšića, jednog od rijetkih pop-rok lučonoša novije muzičke ere, ne samo u Crnoj Gori, već i u turbo folkom zagađenom regionu. Britkog glasa, odličnog tenorskog opsega, s malo „šobićevskog“ DNK u krvi, biće pravi predstavnik Crne Gore u Lisabonu. Uz male aranžerske, scenske, kostimografske korekcije montevizijskog predstavljanja, biće to paket za ponos, siguran sam.
Portugalac koji je prošle godine nokautirao evropsku muzičku scenu konceptom i kompozicijom došao je iz potpuno drugog plana. U tim i takvim primjerima, male zemlje poput Crne Gore traže svoju šansu. Važno je samo da se predstavimo po standardu koji sada važi u civilizovanom svijetu. Ako govorimo o ciljevima, budite sigurni da ne postoji univerzalna formula za finale ili - da ne čuje zlo - za pobjedu. Da ne brinemo.
Biće još evrovizijskih izbora. Kolegama autorima sugerišem da uključe instrumente i komponuju. Ne zbog Eurosonga, no zbog sebe. A staro pravilo je da, kad „ubodete“ pjesmu, nema te publike ili komisije koja je neće prepoznati, ko god sjedio u njoj. Srećno!
