Prošlo je 40 godina od kada je režiser Goran Marković snimio prvi film, kultno „Specijalno vaspitanje“ sa Aleksandrom Berčekom, Branislavom Lečićem, Bekimom Fehmiuom i Ljubišom Samardžićem. Poslije priče o Peri Trti, maloljetnom delinkventu iz provincije, koji dolazi u Beograd na prevaspitavanje, jedan od najplodonosnijih srpskih autora samo je nizao kultne filmove. Uslijedili su „Nacionalna klasa“, „Majstori, majstori“, „Variola vera“, „Tajvanska kanasta“, „Već viđeno“, „Tito i ja“...
Markovićeva ostvarenja čekaju se sa istim nestrpljenjem i dan-danas, četiri decenije od kada se otisnuo na režiserski put. Ljubitelji kinematografije znaju da od njega uvijek mogu da očekuju filmske priče koje su drugačije od svega što su ranije mogli da pogledaju.
Koliko Marković nikada nije odstupio od autorskog kreda da uvijek mora da bude drugačiji od drugih, nedavno je pokazala crnogorska premijera njegovog novog ostvarenja „Mnoštvo i manjina“ u KIC-u „Budo Tomović“, u okviru Podgorica film festivala.
Film prati Markovića, glumce i druge članove autorske ekipe njegove pozorišne predstave „Govorna mana“ na putovanju kroz Kosovo, gdje igraju ovaj komad u srpskim enklavama. Razgovarajući sa ljudima koje upoznaju i jedni sa drugima, režiser i njegove kolege postavljaju pitanja o identitetu, čovjekovoj prirodi, mogućnosti promjene, slobodi, potrazi za sobom... Pri kraju putovanja upoznaju osobu, koja je jednom davno izmijenila svoj put, a čija životna filozofija daje odgovore na neka i otvara još više pitanja. „Mnoštvo i manjina“ je definitivno najneobičniji film koji je Marković uradio.
Uoči projekcije u KIC-u i režiserovog druženja sa publikom dan kasnije u Sejdefi, zamolili smo Markovića da čitaocima Objektiva otkrije nešto o snimanju, pitanjima koje je putovanje otvorilo, junacima ove priče, balkanskim mitovima, festivalima i njenom neuhvatljivom visočanstvu – slobodi.
OBJEKTIV: U filmu „Mnoštvo i manjina“, bavili ste se važnim identitetskim pitanjem – da li čovjek može potpuno da se promijeni i postane neko drugi. Koliko je cijeli proces bio katarzičan za Vaše kolege-namjernike?
MARKOVIĆ: Bio je katarzičan i za njih i za mene. Može se slobodno reći da posle tog puta nismo bili isti kao pre njega. Ne zato što bi smo se tamo susreli sa ne znam ni ja čime, već zato što je taj put u nama otvorio niz pitanja koje smo verovatno celog života zaobilazili ili na njih nismo obraćali pažnju.
OBJEKTIV: Što je sadašnji Goran Marković shvatio o „prošlim verzijama“ Gorana Markovića – koliko se promijenio i kao osoba i kao autor?
MARKOVIĆ: Ne znam. Teško mi je da sebe analiziram. Ono što je ostalo isto, to je da kao autor uvek nastojim da snimim drugačiji film od onih koje sam do sada uradio. Dakle, biti drugačiji – to se kod mene ne menja.
OBJEKTIV: Rekli ste da prije snimanja ovog ostvarenja nijeste mnogo znali o Kosovu. Što ste očekivali da vidite, a što ste na kraju našli i zaključili upoznajući mjesta i ljude?
MARKOVIĆ: Sve je, naravno, drugačije od slike koju dobijamo preko medija. U tim prikazima nigde nema ljudi, a to je upravo ono što ostaje posle posete Kosovu i, naročito, Metohiji. Ceo taj region vidim kao niz pojedinačnih sudbina i ne mogu ga posmatrati u globalu, kao neku geopolitičku celinu. Putujete i stalno je sve drugačije, u zavisnosti od ljudi na koje nailazite.
OBJEKTIV: „Mnoštvo i manjina“ je daleko od filmova koje možemo da vidimo u široj, bioskopskoj distribuciji...
MARKOVIĆ: Da. Ovaj film je vrlo čudan i, kao što rekoh, ne liči ni na šta što sam uradio ranije. Pre svega, on je satkan od promišljanja. I to pre svega o sebi. Junaci pozorišne predstave sa kojom glumačka družina gostuje na Kosovu, kao i njihovi interpretatori i autori, prepliću se stalno. Sve je u rečima a, rekao bih, nije nimalo monotono. Naprotiv. To je zato što se radi o pitanjima koja izazivaju u svakom od nas snažne emocije.
OBJEKTIV: Balkanski prostor je u biti mitomanski, a mitologizacija Kosova je možda jedna od najvećih u istoriji ovog prostora. Kada već govorimo o identitetu, u 21. vijeku on postaje sve fluidniji u cijelom svijetu, dok se na Balkanu sve više okamenjava. Zašto se toliko plašimo zdrave sumnje u sebe, a istovremeno tako nezdravo sumnjamo u druge?
MARKOVIĆ: Sumnja je ne samo zdrava, nego lekovita sama po sebi. U sebe ne sumnjaju samo budale i nitkovi. Toliko o tome.
OBJEKTIV: Naslućujete li rješenje ili način da se, ljudi spremni da zdravo sumnjaju u sebe, bore sa ovim problemom – makar to bila sizifovska borba?
MARKOVIĆ: To je intimno pitanje, nije društvena pojava. Svako bi pred sebe morao da postavi pitanje: šta je radim, da li sam to ja? Oni koji beže od tog pitanja u begu su ne samo od istine, nego i od života.
OBJEKTIV: Vrlo je zanimljiv Rastko Lupulović, nekadašnji glumac u usponu, a sada Ilarion, iguman manastira Draganac, koji u Vašem filmu predstavlja simbol transformacije čovjekovog identiteta. On, naime, tvrdi da se njegov identitet nije promijenio. Ostao je umjetnik – jer je „molitva umjetnost nad umjetnostima“. Ilarion ne osjeća da je pretvoren u „nekoga drugog“ zato što je iznutra ostao isti. Kako tumačite njegove riječi?
MARKOVIĆ: Treba saslušati Ilariona da bi ste razumeli šta je u njegovoj duši. Ne bih da ga tumačim. Isuviše je njegova priča o promeni čoveka (ne identiteta) uzbudljiva, da bih je prepričavao za novine. On je čovek koji se potpuno promenio, a nama, koji ga znamo od ranije, ostao je isti.
OBJEKTIV: U doba kada, kao što kažete, živimo u porniću, apsolutnoj laži i krimokratiji, kada ljude ne interesuje sloboda, nego samo način da vrate novu ratu kredita, ima li više smisla govoriti o kolektivnoj pobuni?
MARKOVIĆ: Nemam šta da dodam vašem pitanju. Sloboda, to je lično pitanje. I niko nam tu ne može pomoći, doneti je na tanjiru. Ona se osvaja i gubi. I stalno tako, celog života. Možda je u tom procesu ono najlepše što imamo u životu.
Festivali otkrivaju nove svjetove
OBJEKTIV: Da li Vam se dopada ovogodišnji program Podgorica film festivala?
MARKOVIĆ: Nisam se udubljivao u program na PFF-u. Izvinite, mator sam pa mi je ponestalo radoznalosti. Siguran sam da će mladi ljudi u Podgorici biti srećni što imaju priliku da otkriju nove svetove. A filmovi su najbrži način da to učine.
OBJEKTIV: Ovo je festival koji je po budžetu mali, ali radi ga ekipa sa beskrajnim entuzijazmom. Zašto su za nas važne ovakve smotre umjetnosti, uprkos „minijaturnosti“?
MARKOVIĆ: Na ovakvim festivalima moguće je videti filmove koje je inače nemoguće pogledati. Oni su prilika da se otkriju dragocena dela koja bi ostala zaboravljena. U vremenu kada nas bombarduju blokbasterima, videti nešto što je sasvim drugačije, pravi je praznik.
