Ističe da negiranje genocida i zločina mora da bude jasno smješteno tamo gdje i pripada - na marginu našeg društva.
POBJEDA: Nakon izricanja presude Ratku Mladiću, dio javnosti u Srbiji euforično dokazuje da je on zapravo heroj. Zašto 22 godine poslije potpisivanja Dejtonskog sporazuma nema spremnosti da se istini pogleda u oči?
JOVANOVIĆ: Nismo spremni da priznamo poraze i da iz njih izvučemo pouke. Naše društvo je duboko podeljeno i stvorena je atmosfera koja je katastrofalna pre svega za budućnost naše dece. Minimum koji je potrebno da pokažemo je da poštujemo žrtve, a reakcije u javnosti pokazuju da se velika većina našeg političkog sveta nije suočila i prihvatila odgovornost za učinjene zločine. Mladić je heroj za one koji nikada nisu zaustavljeni u nameri da sopstvenu odgovornost prebace na sve nas i koji i danas pokušavaju da dominiraju našim javim prostorima. Negiranje genocida i zločina mora da bude jasno smešteno tamo gde i pripada - na marginu našeg društva. LDP je parlamentu ponudio Predlog deklaracije o osudi rehabilitacije ratnih zločinaca. Nismo naivni, ali to je još jedna prilika da se u institucijama razreši pitanje našeg odnosa prema proš- losti.
POBJEDA: Do kada će se ratni zločinci na svim stranama učesnica rata (BiH, Hrvatska i Srbija) slaviti kao da su nevini? Ko je onda pobio onoliki narod, silovao žene i maloljetnice ako su svi heroji?
JOVANOVIĆ: Sve dok se taj sistem ne demontira i ne završe započeti poslovi oko promena u našim društvima. Za takav stav o devedesetim nema sluha ni u Sarajevu, ni u Zagrebu, ni u Beogradu. Iza te jadne patetike - koje su prepune rečenice političara koji u ime Srba, Hrvata ili Bošnjaka govore o svojim žrtvama i opisujući svoje zločince herojima - zapravo se krije jedna velika nemoć i poražavajuća istina koja nas opisuje kao ljude koji su previše slični jedni drugima. Tako se fino razumeju i Šešelj, i Šljivančanin, i Tuta, i Praljak, i Naser Orić. Jasno je da je rat nastavljen drugim sredstvima, pogledajte samo naslovne strane medija, vidite šta ljudi pišu i govore na društvenim mrežama. S druge strane, mogu samo da pretpostavim kako je članovima porodica žrtava, kako gledaju na sve ove naše nemoguć- nosti da im i posle toliko godina damo jasan odgovor šta se dogodilo i da pomognemo da se duhovi smeste gde im je mesto. Obaveza je svih nas u regionu da artikulišemo i sprovedemo politiku koja će sa ovim pitanjima završiti i smestiti sve to u prostor nekog kolektivnog sećanja kao što to rade svi koji su imali takva iskustva.
POBJEDA: Zašto uvijek vidimo samo svoje žrtve bilo koja strana da je u pitanju, a jednog dana svi treba da se nađemo u EU i da sarađujemo? Kako Vam se čini poziv predsjednika Srbije na komentar najnovijeg dešavanja u Hagu (smrt Praljka) da treba da živimo zajedno... Šta smo pogrešno učinili, šta nijesmo učinili i šta bismo mogli da naučimo od Crne Gore koja je, koliko je to mogla, izbjegla ratni vrtlog?
JOVANOVIĆ: Izgubila se politika, nema je više u našem javnom prostoru. Onda je i normalno da ima ovog pristupa o kome govorite. Nema jasne spremnosti da ozbiljno razgovaramo o svim posledicama tog sukoba. Umesto na naslovnim stranama, važno je da se razgovori vode u institucijama. Činjenica je da mi moramo jedni sa drugima, u EU ili u bilo kom drugom okviru. Nemoguće je planirati svoj život ako ste stalno na meti neistina i laži. Neke stvari moraju da prestanu. U tom smislu gledam i reakciju predsednika Vučića. Ali to nije dovoljno, i zato je LDP podneo Predlog deklaracije o osudi negiranja zločina. Vreme je da rešavamo stvari i da ozbiljno počnemo da tražimo politička rešenja za nagomilana guranja pod tepih brojnih pitanja. Što se Crne Gore tiče, ona jeste najviše uradila po tom pitanju, uključujući i članstvo u NATO-u kao jednu od poslednjih etapa u procesu prevazilaženja tog bezumlja devedesetih, koje nas je sve zadesilo.
POBJEDA: Osuđenik za ratne zločine general Vladimir Lazarević je odslužio kaznu i održao predavanje na Vojnoj akademiji, Veselin Šljivančanin drži tribine po Srbiji... Što treba da se postigne njihovim anga- žmanom u javnosti?
JOVANOVIĆ: Veliko je pitanje kako i zašto oni to uopšte rade, ali je jasno da postoji tendencija da se u javni prostor vraćaju ti ljudi. I onda se menjaju teze. Niko ne osporava činjenicu da su odslužili svoje kazne i da imaju prava na povratak u zajednicu, ali ne tako što će propagirati ono zbog čega su odgovarali pred sudom. Ako pratimo tu njihovu logiku onda bi, zapravo, trebalo da se nadamo da će Legija jednog dana držati predavanja na temu: Kako ubiti premijera, ili možda neki drugi ubica krene da drži privatne časove. Oni su osuđeni jer su kao vojnici kršili ratno pravo. Ne dajete pljačkašu banke da upravlja bankom. To je zaista ludilo. Ozbiljna politika i ozbiljno društvo ne igra se sa tim stvarima. Nema budućnosti u regionu ako ne uradimo sve da smestimo stvari tamo gde im je mesto i ne prekinemo da se lažemo.
Ozbiljnost i mane Haškog Tribunala
POBJEDA: Srbija, BiH i Hrvatska često nipodaštavaju odluke Tribunala u Hagu kada im ne odgovaraju presude. Možemo li govoriti o ozbiljnosti suda kada smo gledali u direktnom prenosu samoubistvo generala Praljka, bilo je i samoubistava u pritvorskoj jedinici...
JOVANOVIĆ: Nema prostora za radovanje zbog nečijeg samoubistva, kakvu god odgovornost imala ta osoba. Upravo ovakve reakcije koje čujemo ovih dana podgrevaju one sukobe koje je ta i sve druge presude Haškog tribunala trebalo da reše. Nije nasleđe haškog suda masovno ubijanje na prostoru bivše Jugoslavije, već naše. Nama ostaju te stotine hiljada dokumenata, svedočenja i svega što je ostalo iza tog rata. Naša sramota je tu pred nama i imamo priliku da probamo da vratimo sebi obraz na ono mesto gde verujemo da je uvek bio. Haški tribunal ima sve one mane koje ima međunarodni pravni poredak, ali se mi nismo proslavili u kažnjavanju ratnih zločina pa da možemo da im držimo pridike. Iako sa mnogim odlukama ili postupcima zvaničnika tog suda imam problem, taj sud je završio jedan važan posao za sva naša društva.
