POBJEDA: Kako biste ocijenili odnose između Srbije i Crne Gore: saznali smo da je državni udar u Crnoj Gori pripreman u ruskom humanitarnom centru u Nišu, ministar Nenad Popović (prije nego što je postao ministar) traži internacionalizaciju pitanja Srba u ovoj državi, crnogorsko pravosuđe potražuje Maroviće zbog izdržavanja zatvorske kazne, a Srbija ih ne izručuje?
BISERKO: Politička korektnost je jedno vreme karakterisala međudržavne odnose Srbije i Crne Gore na najvišem nivou otkako je (2012) vlast osvojila Srpska napredna stranka (SNS). Međutim, 2016. godina predstavljala je veliko iskušenje, s obzirom na to da je Crna Gora bila izložena konstantnom pritisku Rusije da odustane od svoje atlantske ambicije i „zaboravi“ NATO. Pritisak, koji je povremeno imao nediplomatske, pa i brutalne forme, podržavan je iznutra antivladinim akcijama crnogorskih rusofila (političkih partija koje se u nacionalnom smislu pretežno deklarišu kao srpske). Moskva je, međutim, očekivala i od Srbije da bude aktivnija u „ubeđivanju“ Podgorice da odustane od severnoatlantske „avanture“.
Pokušaj nasilne smene vlasti u Crnoj Gori je osujećen. Kao vođe neuspelog puča označeni su državljani Srbije (penzionisani komandant Žandarmerije Bratislav Dikić) i Rusije (Eduard Šišmakov i Vladimir Popov, koji su preko Beograda dandva nakon izbora prebačeni u Moskvu). Vučić je u prvoj fazi bio kooperativan, ali nije izašao u susret Podgorici oko ekstradicije organizatora.
Mada je Crna Gora ušla u NATO i time obezbedila snažnu međunarodnu podršku, pritisak na nju je i dalje aktuelan. Određeni centri iz Srbije i dalje u tome učestvuju. Teza o ugroženosti Srba u regionu je tema na kojoj se održavaju tenzije sa svim susedima. Najavljena je i deklaracija o zaštiti srpskog naroda i njegove kulture. Vučić je deklaraciju najavio kao zaštitu srpskog jezika i pisma, kao najbitnijih delova srpske kulture i, u tom smislu, zaštite srpskog naroda. Podsećanja radi, priprema za preuređivanje Jugoslavije (kasnije ratove) krenula je upravo preko kulture i navodne ugroženosti srpskog naroda. Zato najavljena deklaracija s pravom nailazi na veliko podozrenje kod suseda.
POBJEDA: Predavanje na vojnoj akademiji pitomcima održao je general Vladimir Lazarević, koji je odslužio kaznu u Hagu, najavljeno je da će predavanja držati i general Božidar Delić, koji je kod Šešelja u stranci. Angažovanjem ovih predavača koji su narodu predstavljali da je pobijeđen NATO 1999. kome Srbija šalje poruku: akademcima da je sve u životu dozvoljeno, NATO-u da će Srbija ostati vojno neutralna?
BISERKO: Uključivanje ratnih zločinaca u javni, odnosno akademski život Srbije je u kontinuitetu sa politikom revizionizma istorije čitavog XX veka, posebno devedesetih. Oni bi trebalo da postanu „uzori jer su se dokazali u najtežim danima“.
Odnos Beograda prema generalu Lazareviću treba sagledavati u širem kontekstu: pre svega u okviru državne strategije prema Haškom tribunalu od njegovog osnivanja do sada, koja se svodila na njegovu diskreditaciju i podrivanje. Svi optuženi višeg ranga ispraćani su sa državnim počastima i uz obavezno prisustvo SPC. Njihov odlazak se u javnosti prikazivao kao žrtva za srpski nacionalni interes. Nakon osude i odsluženja kazni svi su dobili mogućnost javnog delovanja. Najbolji je primer Vojislav Šešelj, koji je izbegao osuđujuću presudu, doživljava se kao neko ko je pobedio Haški tribunal. Danas, na kraju delovanja Haškog tribunala Beograd se sprema da se uhvati u koštac sa rezultatima Haškog tribunala kroz preispitivanje njegovog celokupnog legata.
(Opširnije u današnjoj Pobjedi)
