Piše: Milorad Pustahija
Uvrijedi nas prije desetak dana njegova preosveštenost. I to mnogo. Nije da mu nisam htio instiktivno uzvratiti konraforhend, ali računam stariji je čovjek pa će neki stručnjak objasniti da izlete izvan uma i morala ne treba zamjerati takvim osobama, niti je kažnjivo. Mada, ako ćemo po nekažnjivosti računati, Risto od kad se dovuca ovamo iz Vojvodine je nekažnjivo svaštočinio, što nije majčin sin u protekle tri decenije, a ni pređe njega. A, koliko juče, nazva nas volovima, prvo je greškom ocrnio one koji nijesu Crnogorci, a onda se dosjetio gluposti, pa je volovima prozvao Crnogorce koji nijesu kršteni u SPC.
Nas su obično zvali lavovima, vucima gorskim, sivim sokolima ali volovima nisu. Hajde da nas je nazvao bravima, i mi znamo jedan drugoga nazvati bravom kad mislimo da jedan od nas aveta i lupeta. I imao bi za to uporište i u našim pjesmama punim brava pospanih čobana, ljubavi i lijepih čobanica i ašikovanja po Durmitoru i Komovima. Ali nije. Lukav je Risto, brav je omatorjelo Božije jaganjče, a vo tegleća marva. Zato je Crnogorcima namijenio ovo gore. E bogami si promašio, Risto.
Svašta smo preturili preko glave ali teglili nikad nismo i bili kmetovi i rajetini. Čovjek tegli u ropstvu a mi nismo robovali niti je između nas i Turaka bilo zarobljenika. Možda malo, ako je moglo biti otkupa, odnosno ako smo mogli ,,valorizovati“ kakvoga agu bega ili pašu. Poslije silnijah bitakah njihove su glave išle na Tablju na Cetinje, a naše na multikulturnu, civilizatorsku, vakufsku podgoričku osmatračku kulu. Zato se teško kupio bašibozuk za udariti na nas: krvavo se gine, a nema se bog zna što pljačkat.
U prvi mah, kada ono reče o volovima, pomislih da Risto mni da smo glupi kao volovi, ali me umiri činjenica da je i Rade Tomov vo po Ristovim kriterijumima jer nije kršten u Ristovu crkvu no u Crnogorsku. I Sveti Petar cetinjski, slava mu i milost, takođe. E, sad je muka: bez ta dva vola ni srpstvo ništa ne valjaše, pa ih ukradoste i proglasiste srpskim tajnovidcima i pustinjacima. Nama rekoste da su srbovali pa su sada vaši.
Nisu kukavče, čuvaj se Rada Tomova. Rade ti je mnogo iliričestvovao a vas Srba ne bi u toj raboti. Ko zna, možda ova Ristova sa volovima može imati smisla u vezi nas Budvana? Naime Kadmo, feničanski princ i osnivač Budve, došao je do mjesta današnje Budve sa ženom Harmonijom, na volovskoj zaprezi. Vo se na starogrčkom kaže bous pa je tako nekako nastalo Botua, pa Butua pa Budva i to prije 3500 godina.
Ne vjerujete? Evo vam dokaz: od kompletnog crnogorskog lopovluka i nepregledne galerije „kontroverznih“ likova, samo su Budvani stradali kao volovi u kupusu. Pa vi sumnjajte u moje etimološke sposobnosti. Nije Risto stao sa volovima. Čujem, koliko juče, da Risto miri srbujušču opoziciju u CG. Vidim čiča radi radnju, ne patiše, i tu više nema milosti i nekažnjivosti pa sam odlučio da uzvratim, da mu čuvam obraz ka’ on mene. Stvarno, a da ja nazovem, sve prizivajući metafore, Rista matorim bikom jeretičke etnofiletističke svetosavske Srpske pravoslavne crkve?
Ranije sam ga oslovljavao sa Amfy a od sada ću sa Apis, po staroegipatskom svetom biku. I onda mi pade na um Dragoljub Dimitrijević-Apis i stvar dobije sasvim novu dimenziju. Oba Apisa širili su Srbiju, obojica su vele bili pukovnici i radili za službe. Obojica su imali tajne organizacije; Dragoljubova se zvala „Crna ruka“, a Ristova se zove „Crnja duša“ i u CG nastupa kao istureno odjeljenje.
Mada ima i razlika. Moto „Crne ruke“ je bio „Ujedinjenje ili smrt“, a „Crnje duše“ je izgleda „prisajedinjenje ili smrt“. Crnorukaši su bili spremni na smrt radi ujedinjenja, a ovi su spremni na smrt svih onih koji neće da se prisajedine Srbiji. Ima još razlika, što jes - jes. Dragoljub je imao loše odnose sa dinastijama. Obrenoviće je on ubio, a njega su ubili Karađorđevići koje je on učinio kraljevima. Risto – sveti vočić Apis, nema problema sa dinastijama. Ljubio je zemlju na kojoj se iskrcao ovaj bezvlasni Karađorđević.
Nije podnosio Petroviće kao simbol postojanja Crne Gore, a onda ih je volšebno posrbio i posvojio tako da nekim čudom ustanu ne bi ni sami sebe prepoznali. Cara Dukljanina je zakucavao na Vezirov most a onda mu za desetak godina sagradio veleljepni hram. Dimitrijević – Apis je strijeljan kod Soluna i ne zna mu se groba ni mramora, a morački Apis se već, za života, naslikao na zidu podgoričkog Hrama. Zna da ga ni u Srbiji ni u Patrijaršiji baš ne stimavaju, pa kao veli da se ovđe ugradi. Ima li ljepše smrti? (Pobjeda)
