POBJEDA: Kako je Vaš otac, narodni heroj i general JNA Jovo Kapičić reagovao kada je shvatio da je košarka Vaš izbor? Je li se radovao Vašim uspjesima?
KAPIČIĆ: Budući ranjena u ratu, majka je često pobolevala, tako da ni ona na moje bavljenje košarkom nije naročito obraćala pažnju. Ocu bi povremeno prijatelji čestitali na nekom mom osvojenom prvenstvu ili tituli, što je znalo da ga obraduje. Ali, ne, nije išao na utakmice. Ipak, kad god bih mu pokazao da sam od košarke nešto zaradio, nešto i uštedeo, e, to je posebno znao da ceni. Bio je praktičan čovek, na to drugačije gledao. Uostalom, uvek smo bili različiti tipovi, različiti karakteri, temperamenti.
POBJEDA: U kom smislu?
KAPIČIĆ: Za razliku od mene koji sam miran i ne volim sukobe, moj otac je bio eksplozivan, beskomproimisan; imao je kratak fitilj, lako bi planuo. Nakon burne svađe, znao je, na primer, da legne u krevet i da zaspi kao beba. Ili da se sa tim sa kojim se svađao pomiri već sutradan, kao da ništa nije ni bilo. To me je posebno izluđivalo. Isti eksplozivan, strastven pristup svemu imao je i kao star čovek, i kao momak od petnaest, šesnaest godina. Zbog mog je oca, na primer, cela familija Kapičić otišla u partizane. Moj deda je bio profesor teologije u cetinjskoj gimnaziji, miran, fin čovek, koji u početku nije mogao da veruje da je njegov sin komunista. I ne samo sin, sva deca! Kada je moj otac otišao u partizane, njegova majka, moja baba, spakovala je ostatak familije i otišla za njim. I po karakteru i po svemu ostalom, moj je otac ličio na svoju majku, na moju babu, koja je bila stamena, visprena, autoritativna. Čo’ek-žena, rekli bi u Crnoj Gori. Bila je od Boškovića sa Orje Luke. Zna se da je moj otac u ratu, kao mlad čovek, bio neverovatno hrabar.
POBJEDA: O hrabrosti generala Jova Kapičića govorili su i pisali Tito, Milovan Đilas...
KAPIČIĆ: Jeste, to je tačno. Bio je izuzetno poštovan zbog hrabrosti koju je pokazao u ratu. Doduše, kasnije je znao da se žestoko sukobi sa ljudima iz CK, iz Udbe... „E, moj Jovo, daleko bi ti dogurao samo da si imao drugačiji karakter“, rekao mu je jednom jugoslovenski ambasador u SSSR, SAD i Kini, Crnogorac Vladimir Popović. Mislim da je život mog oca dokaz da karakter zaista čoveku određuje sudbinu. I, kad već govorimo o njegovom karakteru... Jednom ga je, sećam se, usred noći probudila galama momaka koji su stajali ispred naše zgrade i razgovarali. Najpre je izašao i lepo ih zamolio da se utišaju. Pošto ga nisu poslušali, onako bunovan, u pidžami je istrčao napolje i jednoga od njih uhvatio za vrat. Iako su bili i mlađi i jači od njega, brzo su se razbežali. Ili, u Budvi je, iznerviran neodlučnošću nekog nesrećnog policajca koji nije mogao da izađe na kraj sa grupom huligana, čoveku oteo pendrek i sam krenuo da reši problem.
POBJEDA: Vaš otac mi je jednom ispričao da je Vaš kafe „Galerija“, koji se nalazi u centru Beograda, devedesetih bio svojevrsno prihvatilište za izbjeglice iz jugoslovenskih ratova.
KAPIČIĆ: Jeste. Cela moja porodica veoma je teško doživela rat i ubijanje Jugoslavije. Posebno otac, koji ju je, zajedno sa svojim drugovima, stvarao u jednom strašnom i krvavom ratu. Naš Stefan je, sećam se, svakodnevno slušajući ono što se govori u kući, jednoga dana na terasi velikim slovima napisao: Spasite Sarajevo. Imao je sedam godina.
Više pročitajte u današnjem broju Pobjede
