Bivši košarkaški as, reprezentativac Jugoslavije i osvajač zlatne medalje na Svjetskom prvenstvu u košarci (Ljubljana, 1970), najuspješniji strijelac u istoriji KK Crvena zvezda, Dragan Kapičić, u intervjuu za Pobjedu kaže da je i površnom analizom načina igre ove četiri ekipe na Evropskom prvenstvu lako uočiti da su sve potekle iz iste, jugoslovenske škole košarke.
„Otac jugoslovenske košarkaške škole je Aleksandar Nikolić, čuveni Profesor, od kojeg su kasnije učili svi veliki: Ranko Žeravica, Mirko Novosel, Bogdan Tanjević, Petar Skansi, Dušan Ivković…
Reč je o trenerima koji su igrače motivisali da na terenu pokažu sopstvenu veštinu, maštu, sve što znaju. Umesto da ih sputavaju, podsticali su ih i ohrabrivali, stvarajući na taj način uslove za lepu i na prvi pogled „nekontrolisanu“ igru koja daje rezultat.
Taj stil, ta škola je ostala, pa zato danas, dok gledamo naše četiri ekipe na Evropskom prvenstvu u košarci, slobodno možemo reci da Jugoslavija i dalje igra“.
POBJEDA: Kada govorite o jugoslovenskoj košarkaškoj školi, govorite zapravo o takozvanoj kontrolisanoj improvizaciji?
KAPIČIĆ: Tako je. Sistem „kontrolisane improvizacije“ podrazumevao je individualnu kreaciju, nesputanost, dinamiku, nepredvidivost, šarm. Igralo se na fintu, na potez koji se pamtio i prepričavao.
Košarka je, inače, igra brzih reakcija, u kojoj je najvažnija sposobnost snalaženja u prostoru i vremenu, u tih tri ili pet sekundi. Igrač mora biti sposoban da predvidi i svoj i protivnikov potez.
Dosta od tog načina igre se, kažem, zadržalo. Pogledajte NBA ligu u kojoj naši momci svojom igrom i dalje svetu objašnjavaju šta znači „kontrolisana improvizacija“.
Tipičan primer je Nikola Jokić, reprezentativac Srbije. Ili Miloš Teodosić. To dodavanje, zakucavanje, pretrčavanje, šutiranje, ta lepota igre!
Kao nekad Moka Slavnić, recimo, ili Dražen Petrović, Mirza Delibašić. Ili Dejan Savićević u fudbalu. To što su oni radili nije ,,industrijska“, proračunata i unapred smišljena igra; to je kontrolisana improvizacija, strast, uživanje u svakom potezu, u svakom dodiru sa loptom. I to gledalac oseti.
POBJEDA: Pomenuste Mirzu Delibašića…
KAPIČIĆ: Mirza je bio majstor. Baš kao i Dragan Kićanović. Kićanović je, doduše, bio dosta proračunatiji, racionalniji, dok se Mirza po terenu kretao kao baletan. Iako je ponekad delovalo da igra za sebe, usredsređen isključivo na svoj ples po terenu, Mirza nikada nije zloupotrebio ostatak tima.
Nije čudo da je Mirzu obožavala doslovno cela Jugoslavija. Bio je jedan od njenih najlepših simbola.
POBJEDA: Jednom ste rekli da je Krešimir Ćosić bio najbolji jugoslovenski košarkaš svih vremena. Zašto baš Ćosić?
KAPIČIĆ: Stil, rad, brzina, veština, izdržljivost, pravila ige, sve se to vremenom menja.
Ipak, nešto ostaje kao vrednost. To je Krešimir Ćosić. Bio je uvek najbolji, u svim elementima igre, na svakoj tački terena. Jugoslavija je zaista imala fantastične košarkaše – Radivoje Korać, Ivo Daneu, Dražen Dalipagić, Dragan Kićanović, Mirza Delibašić, Moka Slavnić, kasnije Vlade Divac, Dražen Petrović, koji su u svojim generacijama bili najbolji.
Ćosić je povezao nekoliko jugoslovenskih generacija najpre igrom, a onda i načinom na koji je doživljavao i razumeo košarku. Bio je visok 2,10 što je tada bilo dosta retko. Kada bi uzeo loptu u ruke, u glavi je uvek imao najmanje šest rešenja.
Bekovi to obično ne rade. Oni uzmu loptu, razigravaju, pogađaju. Ćosić je bio najbolji skakač i u odbrani i u napadu, najbolji kao koš igrač, kao organizator igre, u dodavanju…
Na kraju, znao je da loptu skine ispod koša, da dribla celim terenom i da postigne poen. Krešimir Ćosić i ja smo, kada god smo igrali za jugoslovensku reprezentaciju, bili cimeri, kasnije i kumovi.
POBJEDA: Kada ste se upoznali?
KAPIČIĆ: Negde 1965. Ćosić je, sećam se, u Beograd došao iz Zadra kao prilično povučen, u nekom smislu uplašen i izgubljen momak, očito nesvestan svog ogromnog talenta.
Zadar je igrao utakmicu sa OKK Beogradom, koji je, zahvaljujući Radivoju Koraću, Gordiću, Nikoliću i ostalima, u to vreme zaista bio čudo od kluba.
I Zadar je, doduše, ima odlične košarkaše, pre svega Josipa Đerđu, koji je, kao i Slavnić, bio nizak, ali fantastičan igrač. Krešo je utakmicu odigrao majstorski, pet puta blokirao Koraća, uhvatio tablu.
Naravno, Krešino majstorstvo nije promaklo Ranku Žeravici, koji ga je odmah pozvao u jugoslovensku juniorsku reprezentaciju, sa kojom je kasnije išao i na svetsko prvenstvo. Na neki način, svi smo mi deca Ranka Žeravice.
Ćosić je ubrzo došao u Beograd na pripreme za reprezentaciju i tako smo se zbližili. I kao čovek je bio fantastičan, veliki gospodin. Kada je 1969. otišao u Ameriku na studije, postao je jedan od vodećih amaterskih igrača.
Tokom boravka u SAD, prešao je u mormonsku veru i sećam se da se godinama ljutio na mene zbog toga što nisam baš razumeo u čemu je tu štos.
„Čitaj Bibliju i čekaj da se pojavi“, govorio mi je.
„Dokle, bre, da čitam?!“, pitao sam ga.
„Dok ti se ON ne obrati!“ rekao je ozbilijno.
Stane Dolanc, koji je veoma voleo košarku, znao je da je Kreša mormon. Jednom ga je neko pitao da to prokomentariše.
„Više vredi Krešimir Ćosić, pa neka je i mormon, nego deset naših komunista!” – kazao je. I kasnije smo se družili…
POBJEDA: Jeste li se čuli sa Ćosićem tokom rata u Jugoslaviji?
KAPIČIĆ: Redovno. Ćosić se devedesetih razboleo, dijagnostifikovan mu je rak limfnih žlezda. Sa tom se bolešću jedno vreme borio veoma uspešno; kasnije su se stvari iskomplikovale.
Umro je 25. maja 1995. Imao je 47 godina. Iako su to bila teška vremena, sa suprugom Bebom sam otišao u Zagreb na njegovu sahranu.
Prvi put od početka raspada SFRJ, na Krešinoj sahrani sreo sam se sa svojim bivšim igračima. Taj suret je bio veoma dirljiv.
POBJEDA: Govorite o susretu sa Vašim nekadašnjim saigračima iz reprezentacije SFRJ?
KAPIČIĆ: Da, sa njima. Moram da priznam da sam se plašio susreta sa tim ljudima. Hrvatska je bila napadnuta od Srbije i JNA, Milan Martić je granatirao Zagreb, Banske dvore... Rat promeni perspektivu, znate; ljudi se menjaju…
Prilazeći zagrebačkom hotelu „Palas“, na onom trotoaru ispred Hrvatskog narodnog kazališta video sam Ratu Tvrdića, Nikolu Plećaša, Petra Skansija.
Zaustavio sam auto, ostavio ga posred tramvajskih šina i otrčao da se pozdravim sa njima. Bilo je zaista dirljivo.
POBJEDA: I oni su došli na sahranu Krešimira Ćosića?
KAPIČIĆ: Jesu. Beba i ja smo na Ćosićev grob položili svoj i venac Crvene zvezde. „Jesi li ga ispisao ćirilicom?“ – pitali su me kasnije u Beogradu.
Zajedno sa nekadašnjim jugoslovenskim reprezantativcima držao sam mrtvu stražu svom prijatelju i kumu Krešimiru Ćosiću.
Neko me je, sećam se, pitao da li se plašim reakcija kada se vratim u Beograd – mogao bi, rekli su, neko da slika.
„Ne“, odgovorio sam. „Čast mi je da stojim pored Ćosićevog odra“.
Na kraju, vraćajući se sa groblja, video sam da nam prilazi grupa navijača Zadra. U SFRJ, Zadrani su važili za žestoke, vatrene navijači svog kluba i, pravo da vam kažem, u trenutku sam, vidjevši ih da mi prilaze, pomislio da bi moglo doći do problema. Prevario sam se.
„Fala van lipa šta ste došli“ – rekao nam je jedan od njih pružajući mi ruku. „Uvik si bia gospodin, uvik smo te obožavali.
Čak i onda kada smo navijali protiv Crvene zvezde. Nemoj nam zamirit na ton navijanju, ništa lično... I reci svojima da mi nikada nismo bili za ovaj bidni rat“.
Obećao sam da ću preneti, rekao da me raduje to što čujem. I jeste me obradovalo. Tim pre što sam znao da niko od nas koji smo igrali u toj zlatnoj reprezentaciji sigurno nikada nije bio nacionalista. Svi smo bili Jugosloveni.
POBJEDA: ,,Ne mogu biti nacionalista, ja sam prvak svijeta“, rekao je svojevremeno Mate Parlov. I vi ste bili prvaci svijeta.
KAPIČIĆ: Dobro ste se setili Mate Parlova. Ako sam najbolji na svetu, ako sam se u nečemu na taj način dokazao, zašto bih, pobogu, morao da objašnjavam da sam i veliki Crnogorac, Srbin, Hrvat ili Bosanac?!
To uglavnom rade oni kojima je pripadnost naciji jedina „legitimacija“, jedini dokaz postojanja. Nama to nije trebalo.
POBJEDA: To Svjetsko prvenstvo u košarci, na kojem je reprezentacija Jugoslavije osvojila zlatnu medalju, održano je u Ljubljani 1970?
KAPIČIĆ: Tako je. Veliko finale Jugoslavija-Amerika završeno je 70:63! Tu je pobedu, verujte, slavila cela Jugoslavija.
Svetsko košarkaško prvenstvo u Ljubljani otvorio je Josip Broz Tito.
„Proglašavam otvorenim Svetsko prvenstvo u košarci!“, rekao je.
Našu reprezentaciju predvodio je selektor Ranko Žeravica, a činili su je Krešimir Ćosić, Damir Šolman, Petar Skansi, Rato Tvrdić, Ljubodrag Simonović, Vinko Jelovac, Trajko Rajković, Aljoša Žorga, Damir Šolman, Nikola Plećaš i Dragutin Čermak i ja.
Predsednik Organizacionog odbora šampionata bio je Stane Dolanc, koji je, govorilo se, Titu unapred obećao zlatnu medalju. Bilo je to zaista ambiciozno očekivanje. Tim pre što smo, kao mala ali ugledna zemlja, protiv sebe imali košarkaške sile kakve su SSSR i SAD.
Samo je SSSR, recimo, u to vreme imao 22 miliona registrovanih košarkaša, taman koliko SFRJ stanovnika. O Amerikancima da i ne govorim. Uprkos svemu, uvek smo uspevali da budemo jedna od tri vodeće ekipe sveta: SSSR, SAD i SFRJ!
Nakon osvajanja zlatne medalje i proglašenja pobednika, Tito je po nas poslao avion u Ljubljanu. Primio nas je u Beogradu, u zgradu SIV-a. Pored Tita su stajali Jovanka Broz i Stane Dolanc.
„Joj, kako ste igrali!“ – vrtela je glavom drugarica Jovanka.
POBJEDA: A Tito?
KAPIČIĆ: Iako se znalo da se baš mnogo ne razume u košarku, bilo je jasno da mu ta zlatna medalja mnogo znači.
„Dobri ste, dobri!“ – ponavljao je pušeći cigaru. „A ti, Plećaš, kad ćeš da obriješ brkove? Obećao si…“
Na kraju nam je poklonio zlatne Schaffhausen satove sa svojim potpisom.
POBJEDA: Je li Tito znao da ste sin narodnog heroja, generala JNA Jova Kapičića?
KAPIČIĆ: Nije. Nisam ni stigao da se predstavim kako valja. Rukovao sam se sa Titom i... Svi smo bili veoma uzbuđeni, ushićeni što nas je Tito uopšte primio.
POBJEDA: Te sedamdesete godine su, u političkom smislu, bile veoma turbulentne: maspok u Hrvatskoj, smjena liberala u Srbiji… Je li se bura u političkom životu SFRJ osjećala i u reprezentaciji?
KAPIČIĆ: Nije. O tome što se trenutno događa možda sam jedini mogao da znam nešto više, budući da sam u kući imao priliku da od oca, iz prve ruke, slušam o buri u partijskom i državnom vrhu zemlje. Ostali igrači nisu. Doduše, nismo se time mnogo ni bavili. Bili smo složni, svi za Jugoslaviju. Lično, i danas se osećam Jugoslovenom.
POBJEDA: Koji je veoma vezan za Crnu Goru?
KAPIČIĆ: Uvek sam bio vezan za Crnu Goru. I to ne samo zbog crnogorstva oba moja roditelja, koje je bilo i jugoslovensko, nego i zbog ostale brojne rodbine koju imam u Crnoj Gori.
Beba, naš sin Filip i ja svake godine dođemo u Budvu; naš drugi sin Stefan samo onda kada mu to dozvole obaveze. Uglavnom, pratimo što se događa…
POBJEDA: I?
KAPIČIĆ: Veselimo se uspesima Crne Gore na spoljnopolitičkom planu, dobrim odnosima sa Srbijom, koji su, posle katastrofalnih politika Slobodana Miloševića, Vojislava Koštunice i Borisa Tadića, od dolaska Aleksandra Vučiča na vlast konačno krenuli uzlaznom linijom.
Prijem u NATO neverovatan je trijumf Crne Gore. Istovremeno, stanje na unutrašnjem planu je komplikovano, i dalje, nažalost, deficitarno vrednostima koje bi moderno društvo moralo da ima.
Verujem da će se u budućnosti situacija i na tom planu popraviti, da će biti bolja kako se Crna Gora bude približavala članstvu u EU.
General Jovo, porodica, revolucija i sport…
POBJEDA: Kako je Vaš otac, narodni heroj i general JNA Jovo Kapičić reagovao kada je shvatio da je košarka Vaš izbor? Je li se radovao Vašim uspjesima?
KAPIČIĆ: Kao što znate, moj otac je obavljao visoke funkcije u Udbi, jedno vreme bio jugoslovenski ambasador u Mađarskoj i Švedskoj i, po prirodi stvari, nije se posebno interesovao za sport.
Budući ranjena u ratu, majka je često pobolevala, tako da ni ona na moje bavljenje košarkom nije naročito obraćala pažnju.
Ocu bi povremeno prijatelji čestitali na nekom mom osvojenom prvenstvu ili tituli, što je znalo da ga obraduje. Ali, ne, nije išao na utakmice.
Ipak, kad god bih mu pokazao da sam od košarke nešto zaradio, nešto i uštedeo, e, to je posebno znao da ceni. Bio je praktičan čovek, na to drugačije gledao.
Uostalom, uvek smo bili različiti tipovi, različiti karakteri, temperamenti.
POBJEDA: U kom smislu?
KAPIČIĆ: Za razliku od mene koji sam miran i ne volim sukobe, moj otac je bio eksplozivan, beskomproimisan; imao je kratak fitilj, lako bi planuo. Nakon burne svađe, znao je, na primer, da legne u krevet i da zaspi kao beba.
Ili da se sa tim sa kojim se svađao pomiri već sutradan, kao da ništa nije ni bilo. To me je posebno izluđivalo.
Isti eksplozivan, strastven pristup svemu imao je i kao star čovek, i kao momak od petnaest, šesnaest godina.
Zbog mog je oca, na primer, cela familija Kapičić otišla u partizane. Moj deda je bio profesor teologije u cetinjskoj gimnaziji, miran, fin čovek, koji u početku nije mogao da veruje da je njegov sin komunista. I ne samo sin, sva deca!
Kada je moj otac otišao u partizane, njegova majka, moja baba, spakovala je ostatak familije i otišla za njim. I po karakteru i po svemu ostalom, moj je otac ličio na svoju majku, na moju babu, koja je bila stamena, visprena, autoritativna. Čo’ek-žena, rekli bi u Crnoj Gori. Bila je od Boškovića sa Orje Luke.
Zna se da je moj otac u ratu, kao mlad čovek, bio neverovatno hrabar.
POBJEDA: O hrabrosti generala Jova Kapičića govorili su i pisali Tito, Milovan Đilas…
KAPIČIĆ: Jeste, to je tačno. Bio je izuzetno poštovan zbog hrabrosti koju je pokazao u ratu. Doduše, kasnije je znao da se žestoko sukobi sa ljudima iz CK, iz Udbe…
„E, moj Jovo, daleko bi ti dogurao samo da si imao drugačiji karakter“, rekao mu je jednom jugoslovenski ambasador u SSSR, SAD i Kini, Crnogorac Vladimir Popović.
Mislim da je život mog oca dokaz da karakter zaista čoveku određuje sudbinu.
I, kad već govorimo o njegovom karakteru…
Jednom ga je, sećam se, usred noći probudila galama momaka koji su stajali ispred naše zgrade i razgovarali. Najpre je izašao i lepo ih zamolio da se utišaju.
Pošto ga nisu poslušali, onako bunovan, u pidžami je istrčao napolje i jednoga od njih uhvatio za vrat. Iako su bili i mlađi i jači od njega, brzo su se razbežali.
Ili, u Budvi je, iznerviran neodlučnošću nekog nesrećnog policajca koji nije mogao da izađe na kraj sa grupom huligana, čoveku oteo pendrek i sam krenuo da reši problem.
POBJEDA: Vaš otac mi je jednom ispričao da je Vaš kafe „Galerija“, koji se nalazi u centru Beograda, devedesetih bio svojevrsno prihvatilište za izbjeglice iz jugoslovenskih ratova.
KAPIČIĆ: Jeste. Cela moja porodica veoma je teško doživela rat i ubijanje Jugoslavije. Posebno otac, koji ju je, zajedno sa svojim drugovima, stvarao u jednom strašnom i krvavom ratu.
Naš Stefan je, sećam se, svakodnevno slušajući ono što se govori u kući, jednoga dana na terasi velikim slovima napisao: Spasite Sarajevo. Imao je sedam godina.
Stefanov glumački uspjeh
POBJEDA: Vaš sin Stefan Kapičić je uspješan glumac.
KAPIČIĆ:: Stefan je u Americi, gde je zaista dobio veliku šansu. I sam sam zapanjen onim što je do sada postigao. I on je vezan za Crnu Goru, a tu ljubav mu je preneo i deda Jovo Kapičić, kojeg je obožavao. Kao i deda njega.
Kad mu je deda umro, Stefan je stajao u kapeli na Cetinju, primao saučešce. Došlo je mnogo sveta…
U Crnoj Gori se u to vreme prikazivala neka veoma popularna hrvatska serija, u kojoj je Stefan igrao jednu od glavnih uloga. Mislim da se u seriji zvao Jakša ili Nikša, ne sećam se već.
U jednom momentu, videvši da u kapelu ulazi tadašnji premijer Milo Đukanović, jedan naš rođak, Cetinjanin, dotrčao je i stao pored Stefana.
„Predsjedniče, ovo ti je Nikša“, rekao je Đukanoviću koji se zbunjen rukovao sa Stefanom. Čovek očito nije gledao seriju, nije razumeo šta mu ovaj govori.
Svi smo se kasnije tome smejali.
Tamara NIKČEVIĆ, Pobjeda
