Ako se prije režiserskog debija vodite ostvarenjem „The Virgin Spring“ (1960) čuvenog Ingmara Bergmana, onda znate da ste na pravom putu. Godine 1972. na ovoj specifičnoj startnoj poziciji našao se majstor horora Ves Krejven. Prije četiri i po decenije, mladić iz Ohaja bio je laik, ali uspio je da poljulja ušuškanu filmsku industriju već prvim ostvarenjem „The Last House on the Left“, koje je premijerno prikazano 30. avgusta 1972. godine.
Tinejdžerke, rok koncert, grupa psihopata i neopisivo mučenje možda jesu elementi „B“ filma, ali Krejvenu su bili nužni za prelazak u „A“ kategoriju.
Loše kritike
Film, čije je radno ime bilo „Night of Vengence“, jeste atipično za početak karijere nekog američkog režisera. Krejvenovo iskustvo je do tog momenta bilo isključivo zasnovano na postprodukciji pseudo-dokumentaraca, pa nije neobično to što je ova hororistična kuća snimljena na krajnje neumjetnički način.
Kritičari su satrli „The Last House on the Left“ kao jedan od rijetkih primjera takozvanog gerilskog snimanja - potpune nepovezanosti i amaterizma. Samo je jedan u moru recenzenata imao petlju da kaže da Krejvenova režija ima budućnost - legendarni Rodžer Ebert.
Međutim, nije samo gerilsko snimanje izazvalo loše kritike, već i Krejvenov enormni talenat da šokira. Većina gledalaca napustila je bioskop bježeći glavom bez obzira, ne mogavši da izdrži krvavi pir na velikom platnu. Makar niko od njih nije mogao da kaže da nije bio upozoren – na posteru filma „The Last House on the Left“ jasno piše: „Da biste spriječili padanje u nesvijest, nastavite da ponavljate sebi – ovo je samo film, ovo je samo film!“
Zabrana prikazivanja
Domino efekat proširio se i na Evropu. Bile su potrebne 34 godine da Krejvenov „pretjerano nasilni film“ odobri Britanska asocijacija za ocjenjivanje filmskih ostvarenja. Da Britanci ne budu usamljeni potrudile su se njihove kolege iz Australije u čijem udruženju je Krejvenov debi bio zabranjen do 1987, pa onda opet do 2004. godine.
Distribucija filma i priče koje su ga pratile bile su traumatične, ali ne i kao samo snimanje. Krejven nije imao dozvolu za snimanje većine scena u Njujorku, a glavna glumica Sandra Pibodi bila je potpuno istraumirana - ostatak glumačkog tima nije prestajao da je uhodi, kako bi svi ostali u „elementu“. Na koncu, isplatile su se sve muke. Vesa Krejven počeo je da gradi karijeru koja je inspirisala i na mnogo načina promijenila industriju horora.
Idealan vojnik
Ne smije se zaboraviti da Krejven možda uopšte ne bi uspio da snimi tako dobar film da nije imao Šona Kaningema - idealnog vojnika za ovaj specifični rat. Iako potpisuje samo produkciju Krejvenovog debija, Kaningemu je „The Last House on the Left“ poslužio kao odskočna daska za budući rad. Svakako, da nije bilo dueta Krejven-Kaningem 1972, možda sada ne bismo imali ni Džejsona i kultni „Friday the 13th“ iz 1980. godine.
Iako je budžet rimejka iz 2009. godine u režiji Denisa Illijadisa bio 30 puta veći, ovaj film se nije mogao ni primaći originalu. Njegov problem nije bio samo u scenariju ili kastingu. Ovaj rimejk je problematičan zbog očiglednog nedostatka Krejvenove inovativnosti. Iako nije imao ni upola sličnu tehnologiju moderni autori horora, Krejven je famoznim startom sa mirisom „B“ kategorije pokazao da ima zastrašujući talenat koji nam je kasnije dao mnogo vrhunskih horora sve do režiserove smrti 2015. godine.
L. MURSELJEVIĆ
FOTO: leffatykki.com / maccms.kuaiyunds.com / looper.com / cinecraze.blogspot.co.uk
