Subotička grupa Wooden Ambulance je rijetka zvjerka na regionalnoj alternativnoj sceni - bend u koji se muzičari zaklinju i prate ih više od publike. Ovom ekipom, koju zbog broja članova mnogi romantično nazivaju orkestrom, od 2011. godine kormilari gitarista Goran Grubišić.
Multiinstrumentalista i tekstopisac kroz bend Wooden Ambulance kanališe fascinaciju amerikanom i indi-folkom, kao vrhunskim izrazom moderne američke alternative. Kada bend izađe na kotorsku ljetnju pozornicu festivala Sea Rock u subotu, 22. jula, biće lako shvatiti da se prije svega radi o intimnoj, vojvođanskoj i do kraja ovovremenskoj priči. Zato nije teško shvatiti zbog čega je upravo svirka sastava Wooden Ambulance najiščekivanija u nizu inostranih zvijezda, kada je ovogodišnji Sea Rock u pitanju.
OBJEKTIV: Kakvu svirku možemo da očekujemo pod zidinama kotorske tvrđave, na istom mjestu gdje je svirao Vama drag i dragocjen Howe Gelb?
GRUBIŠIĆ: Zahvaljujući organizatorima sviraćemo gotovo celokupni set koji traje više od sat. Dolazimo u punom sastavu (Aleksa Otašević, Anamarija Tumbas, Balša Pešikan, Boris Čegar, Davor Bašić Palković, Srđan Terzin i Tibor Takács) i sviramo presek pesama sa novog, još neobjavljenog albuma i prethodne tri ploče.
Ne mogu a da se ne nadovežem na pitanje. Od velikana koji su nastupali na festivalu Sea Rock, malo nam više ipak znači i draži nam je Lambchop od Howe Gelba.
OBJEKTIV: Zbog čega je amerikana prostor na kom tražite muzički izraz? Kakve veze ima magija američke provincije, zaboravljenog Juga, Apalača i močvara Luizijane sa Vašom Suboticom?
GRUBIŠIĆ: Sve to je sjaj i beda marginalne i južnjačke Amerike. Volim da maštam i sanjam o Memfisu, Nju Orleansu i ostalim mitskim prostorima bitnim za tu muziku... Veliki sam fan takve i muzike uopšte, pa mi se sve to izuzetno dojmi, ali mi ipak živimo u nekim drugačijim okvirima. Stoga, naša muzika suštinski, osim formalno, nema mnogo veze sa pomenutim prostorom. Iako nas svi lakomo svrstavaju u žanr amerikane, ja lično nemam jasan stav, niti svest da smo istinski hodočasnici tog ili bilo kog žanra. Kada već dođemo do smernica i žanrova i razbacivanja terminima, u polušali volim da to zovem „vojvodinikana“ ili „gorancore“. Ili prosto – „muzika“. To je jedina definišuća ili determinišuća kategorija.
OBJEKTIV: Poslije albuma „Rough Charms“ djelovalo je, makar na prvu loptu, da Vaše riječi manje direktno otkrivaju emocije i stavove. Ipak, konačan rezultat bio je emotivniji, konkretniji i snažniji od svega što ste napisali, a album je prepoznat kao jedan od najboljih koje je iznjedrila regionalna scena. Osjećate li da ste sazreli poslije tog albuma?
GRUBIŠIĆ: Taj period tokom 2013. i 2014. godine kada je stvaran „Rough Charms“ bio je vrlo živopisan i to je ostavilo traga. Desio se jedan sasvim prirodan proces rađanja i nastanka tih pesama. Tada nisam osećao da postoji razlika u odnosu na pre i posle albuma. Ne osećam ni sada. Uvek je isti osećaj: ovo je poslednji album koji pravim. Zato je, možda, svaki novi efektniji ili zreliji.
OBJEKTIV: Koliko je iskustvo sa albumom „Northern Sadness“ bilo dragocjeno za Vas zbog rada sa Robertom Tilijem na njegovim pjesmama?
GRUBIŠIĆ: To je definitivno jedan od najlepših albuma na kom sam radio - kao muzičar i snimatelj. Tilijeve pesme očarale su me na prvu, zaista i najiskrenije, čak i pored brojnih neprilika koje su se dešavale tokom stvaralačkog procesa. Za mene je stvaranje i snimanje ovog albuma bilo pravo uživanje od prvog do poslednjeg trenutka.
OBJEKTIV: Najavili ste objavu novog albuma možda već ove godine. Kakav iskorak možemo da očekujemo nakon ove malo duže pauze? Koje teme će biti dominantne? Jeste li zakoračili na novu teritoriju?
GRUBIŠIĆ: Od 2012. kada smo snimili i objavili prvi materijal, pa naredne četiri godine, navikli smo da objavljujemo po jedan dugosvirajući album autorskih pesama godišnje. To nije mali poduhvat. Prošla godina je jedina tokom koje smo prekinuli ovu naviku. Bilo je teško i gotovo neizvodljivo pratiti takav tempo. Naravno, stvaralaštvo i muzika nisu trka niti takmičenje, ali imali smo izvestan zanos tokom prvih godina rada.
Ovaj novi album, čije snimanje lagano privodimo kraju, snimamo već godinu. Radimo ga vrlo pažljivo baš zato što želimo da ispadne što bolji. Teme koje se pojavljuju su najintimnije, kao i do sada. Ipak, ovog puta ne tiču se direktno mene. Prvi put mnogo više govorim o nekim porodičnim vrednostima ili problemima. Prvi put pevam o geografskim toponimima, određenim gradovima i selima.
OBJEKTIV: Bendovi Pionir 10, Ana Never i konačno - Wooden Ambulance. Vaša muzička karijera traje približno dvije decenije. Šta je najteže a šta najljepše u poslu u kom ste i „captain fantastic“ i „djevojka za sve“ – multiinstrumentalista, tekstopisac i producent?
GRUBIŠIĆ: U Pioniru 10, kao i u još nekim subotičkim bendovima, bio sam bubnjar koji sedi, ćuti i svira. Na istoj poziciji bio sam i u grupi Ana Never, ali to je ipak za mene najbolji bend. Posvetio sam mu 14 godina ljubavi i izgaranja. Wooden Ambulance je bend koji na neki način nasledio Anu Never, ali u potpuno drugom smislu i izrazu.
Najsigurnije se osećam kao bubnjar, pošto za to možda imam i dara. Mesto „singer-songwritera“, sa gitarom i ispred mikrofona, došlo je više iz neke potrebe, koju verovatno još nisam iscrpeo niti doterao do kraja ili maksimuma.
Nego, da odgovorim na pitanje - najteže je biti multitasking član u bendu, koji sve radi. Stvara, svira, peva, snima, miksa, onaj koji je i roadie, dogovara sve i trči naokolo... Zato bih se vrlo rado menjao sa nekim i bio opet bubnjar ili onaj „treći gitarista“ u bendu. Stojan STAMENIĆ
Sa Lamarom nema greške
OBJEKTIV: Šta slušate ovog ljeta?
GRUBIŠIĆ: Ako besomučno ne preslušavam radne snimke novog albuma Wooden Ambulance, slušam svašta... Ali baš svašta. Dosta starog, a od novih izdanja najviše Kendrika Lamara. Ako vam je do hip hopa, sa njim nema greške. Od folk i amerikana kantautora, Ajmi Man i Mark Ejcel objavili su lepe albume ove godine. Ako vam je do džeza, Kamasi Vošington objavio je predivan i moćan singl „Truth“. Takođe čekam da čujem novi album benda War on Drugs.
FOTO: Pitrih / Igor Marinović / Željko Vukelić
