Sin siromašnih crnogorskih seljaka, rođen u selu Mašnice u gornjem Polimlju, u godinama diktature kralja Aleksandra Karađorđevića studirao je „o svom ruhu i kruhu“ književnost u Skoplju, pisao o dubokoj bijedi crnogorskih iseljenika u Metohiji, borbu za novu, socijalnu književnost smatrao od prvoga njenog pucnja kao svoju stvar, polemizirao vješto, s jugoslovenskim komunistima dijelio njihove najdramatičnije i najjunačkije dane, učestvovao u osnivanju jugoslovenskih državnih i kulturnih institucija poslije Drugog svjetskog rata, napisao i štampao nezaboravne knjige i 1948. godine pao u najdublji mogući zaborav i izolaciju zbog simpatija prema SSSR-u. Nikada nije imao puno prijatelja, ali ljude koje je volio - volio je mnogo. Sudbina mu je odredila da nadživi sva ta velika prijateljstva.
Ona posljednja razorili su događaji koji su počeli 1948. godine. I njega i sve koji su ga strasno osporavali nadživjela su njegova književna djela. Kćerka Radovana Zogovića, Mirka, književni je istoričar. Redovna je profesorica Beogradskog univerziteta. Na katedri za italijanistiku Filološ- kog fakulteta predaje italijansku književnost.
Ekspert je za tumačenja i istoriju kritike Danteove „Božanstvene komedije“. Nedavno je u Crnogorskoj akademiji nauka i umjetnosti održala nezaboravno predavanje na tu temu. Njenu posjetu Podgorici tretiramo kao lijepu priliku da za Pobjedu govori lično, sasvim lično, o Radovanu Zogoviću.
Da saznamo kako je do toga što se sa njim dešavalo došlo. Predlažemo razgovor na tu temu. Mirka Zogović na licu nosi duboke, plave oči svoga oca. U sebi čuva sav njegov ponos, dostojanstvo i patnju. Osjeća ga cijelim bićem. Za javnost ne govori rado o životim dramama velikog pjesnika. Valjda na umu ima njegove riječi – jad se jadom ne liječi. Ni da zaboravi, ni da ta sjećanja sa kojima živi oživljava i dijeli sa ljudima. Na pomen svjedočenja o mučnim godina koje je njen otac proveo u kućnom pritvoru, mirno sklapa oči i jedva primjetno otvarajući usne kaže: Nemojte, molim vas o tome. To me duboko lično dotiče i iscrpljuje... Onda se uskoleba i hoće da govori. Srećom. Da se ne zaboravi...
POBJEDA: Ko je bio Radovan Zogović? Što se njim, te daleke 1948. godine i godinamaa koje će uslijediti prije njegovog potpunog izopštenja iz javnog života, stvarno zbilo?
ZOGOVIĆ: Izopštenje, kako vi kažete, počelo je odmah nakon razilaženja s Đilasom, „što je praktično značilo“, kako sam Zogović na jednom mestu kaže, „s CK“. Koliko ja shvatam, nije se slagao s tadašnjim novonastajućim kursom partije a, koliko se sećam priča, odbio je da napiše, inače nepotpisani, uvodnik u „Borbi“ zato što bi morao da bude potpuno suprotan onome što je pre pisao.
POBJEDA: Kada je zauvijek ostao bez posla?
ZOGOVIĆ: Oktobra 1948.godine. I tako ostao bez ikakvih sredstava za život. Bolesničku penziju, na nagovor i uz pomoć naše doktorke opšte prakse, tražio je tek krajem šezdesetih godina, a ta penzija, sećam se, bila je manja od moje asistensko-pripravničke plate, što mu ništa nije smetalo da odbije nacionalnu penziju koja mu je jednog trenutka nekih sedamdesetih nuđena.
POBJEDA: Skupa sa Vašom majkom proveli ste uz oca 16 godina u apsolutnoj izolaciji. Kako se Radovan nosio s prošlošću, teškim danima, samštinom... Živjeti muci u inat – kako to u stvarnome životu izgleda?
ZOGOVIĆ: Da bi se bolje poimila čitava ta situacija, valja imati na umu da je u stanu sa nama punih 16 godina živela policija, a i da je ta izolovanost u stvari trajala i duže, istina poslednjih godina u blažem obliku. Jedina osoba koja nas je redovno posećivala sve to vreme bila je Desanka Maksimović. A koliko je Radovanu, sviklom na osobitu privrženost i požrtovanost koja je postojala među predratnim i ratnim drugovima, to bilo mučno, vidi se iz mnogih njegovih pesama, a i nekih beležaka. A sigurno mu nije bilo lako ni suočavanje s mojim dečjim iskustvima, kao kad sam plačući dotrčala kući da pitam šta je to „državni neprijatelj“. Bez sumnje, najveća muka je bio brat na Golom otoku. Mislim da ga je spasla njegova literatura, ja kao dete o kome je valjalo brinuti, ali ponajviše njegov karakter, ta neverovatna čvrstina i disciplinovanost.
POBJEDA: Brat Radovana Zogovića osuđen je na 10 godina robije samo zbog toga što nije sa njim prekinuo porodične odnose. Što je bilo formalno obrazloženje?
ZOGOVIĆ: Brat Veličko je od tih 10 godina na koje je osuđen gotovo sedam bio u logorima Bileća, na Ugljenu i Golom otoku. A kao što se to tada dešavalo, neko ga je prijavio za nešto što je rekao u kafani, a zvanič- no je osuđen što je podržao Rezoluciju Informbiroa. Iz istih razloga, i drugi Radovanov brat, Radojko, bio je na Golom otoku više od godinu dana.
POBJEDA: Kako ste podnosili odvajanje od roditelja? Sudeći po jednoj priči koja u podnaslovu ima - pročitati Mirki, jer ona voli da joj čitaju - Radovan je to teško podnosio...
ZOGOVIĆ:Moji su me roditelji, želeći da me barem na neko vreme zaštite, slali maminoj majci u Zagreb. A u stvari su grešili, jer meni je bilo najvaž- nije da budem s njima, posebno s ocem koji je u to vreme za mene bio sve. Naime, da bi nas izdržavala, moja majka je posle posla stenografisala, tako da sam je ja malo viđala. A imati oca koji brine o vama, hrani vas (i ljuti se što ne jedete), češlja, ume tako da priča priče, da popravlja i pravi igračke, da se igra, čak i prevodi dečju poeziju Majakovskog i piše priču za vas, koju pominjete, može što- šta da nadomesti.
POBJEDA: Da li su Vašoj majci sugerisali da napusti Radovana Zogovića?
ZOGOVIĆ: Da, čak joj je dotadašnja prijateljica, potom uvažena ambasadorka, rekla da je izabrala postelju, umesto partije. Pošto nije htela da napusti moga oca, krajem 1949. izbačena je iz izdavačkog preduzeća „Kultura“ gde je dotad bila direktor. Nakon toga, radila je kao zamenik noćnog portira u hotelu „Balkan“.
POBJEDA: Kako to jasno stoji u onom pozdravu Krleži iz 1963. godine, Radovan Zogović, uprkos svemu ostao je komunista. Da li je „kapitalizam, imperijaliste i one koji pred njima mašu repom“, u staračke dane prezirao manje strasno nego u vrijeme mladosti i punog aktivizma….
ZOGOVIĆ: Jeste i dalje, do kraja života je ostao komunista. U retkim prilikama da javno iskaže svoja uverenja, često je, barem se meni tako čini, iz prkosa preterivao, isticao ponešto, u šta je već možda i sumnjao. Svakako, ne moramo se složiti s njegovim, barem eksplicite izrečenim, političkim stavovima, ali, naročito iz današnje perspektive, barem ja ne mogu a da ne delim i da se ne divim njegovoj borbi za socijalnu pravdu, njegovom otporu svakom nacionalizmu, njegovoj osetljivosti za ljudsku muku i patnju i onih – što se vidi iz njegove poezije - na drugim krajevima sveta.
POBJEDA: Uz sva saznanja o ljudskoj prirodi stečena uz svoga oca, kako Vam je pošlo za rukom da se ne formirate kao savršen mizantrop?
ZOGOVIĆ: A odakle znate da nisam? Šalu na stranu, pored majke i oca i njihovog odnosa prema ljudima, teško bi bilo postati mizantrop. Inače, ja čvrsto verujem da je za razvoj ličnosti u ranim godinama najbitnija roditeljska ljubav, a ja sam je odista imala ogromnu. A na (ne)prilike se dete navikne. Zasigurno nosim ožiljke, ali ko ih na ovim našim prostorima nema, i to često mnogo dubljih od mojih.
POBJEDA: Od svega što je napisao vaš otac, što najčešće i najrađe čitate?
ZOGOVIĆ: Poeziju, najčešće ljubavnu, ali i određene pesme iz Knjaževske kancelarije. Znate i sami, vraćamo se u raznim periodima, iz raznih razloga, određenim pesmama pesnika koje volimo („Ti snovi, ti snovi, Dominika“, „Naknadno o ljubavi”, „Jablan pred prozorom“). A, u za mene posebnim momentima, čitam i plačem nad poezijom meni posvećenoj. Međutim, u poslednje vreme sam ponovo „otkrila“ „Postajanje i postojanje“, osobito „Lirsku hroniku“.
POBJEDA: Što su bile posljednje riječi Radovana Zogovića? Ko je uz Vas bio u tim danima?
ZOGOVIĆ: Šta su bile njegove poslednje reči, nažalost, ne znam. Ali znam da je do kraja, čak i te poslednje noći, u jakim bolovima, čitao, kao i uvek s olovkom u ruci. Bila je to neka istorijska rasprava. Takođe, znam da je tih poslednjih dana napisao mojoj majci i meni „upute za sahranu“, sasvim zogovićevske: bez objavljivanja, da niko, čak ni najbliži, ne smeju da govore, itd, itd. Uprkos tome, tog ledenog januarskog dana bilo je toliko ljudi da ne pamtim takvu sahranu.
Vlatko Simunović
Pobjeda
