piše: Vladimir MARAŠ
Onako, iz muzičkog ugla, nije nam se „dogodio“ izvođač vrijedan pomena. Osim nekoliko jako dobrih interpretacija, moderno pripremljenih kompozicija i aranžmana, većina kompozicija bila je neupadljiva, osrednjeg kvaliteta i bez kreativne posebnosti. Iako se ESC slogan „Slavimo različitosti“ valjda odnosi i na upotrebu i promociju bogatstva nacionalnih jezika Evrope, samo je Portugalac promovisao ovu vrstu posebnosti. Ostali su većinom, uključujući Crnu Goru, pribjegli engleskom jeziku.
Kako već brojimo sitno do ulaska zemlje u NATO, postojala je nada da će i taj detalj pripomoći u lobiranju da se doskoči do finala, što bi svakako bio ogroman uspjeh. Naš predstavnik, glumac Slavko Kalezić, imao je odličan warm up period - možda bolji od bilo kog prethodnika. Evropski mediji bliski estetici ESC brujali su kako je Montenegro našao idealnog predstavnika za takmičenje. Ipak, kladionice, koje gotovo nepogrešivo obračunavaju prave omjere šansi svih učesnika, držale su nas bliže fenjeru – s razlogom.
* * *
Da je đavo odnio šalu, čulo se već u prvim taktovima naše numere. Šta god mislili o ESC, ipak je to velika, ozbiljna scena koju prati uživo više od 200 miliona gledalaca, ne samo u Evropi, već i na drugim kontinentima. Kalezić je izrazito talentovan umjetnik, sa više nego dovoljno kvaliteta koji upotpunjuju glumu - njegovu osnovnu profesiju. Međutim, pjevački talenat glumca i vrhunsko pjevanje iskusnog izvođača koje je potrebno za ovakvu scenu, jesu dva para rukava.
Za neke naše prilike, čak i regionalne, vjerovatno bi ovaj rezultat na kraju bio znatno bolji. Ovako izgleda da smo pokušali Evropljane da uhvatimo na „catch“ slavljenja različitosti i scenskog nastupa, umjesto na kvalitetnu interpretaciju. Definitivno je mnogo više potrebno u samom pjevanju. Ispada da je ono zbog čega smo tamo, suštinski naša najslabija karika. Ovo svakako nije kritika našem predstavniku, nego ljudima koji o tome treba da vode računa u samoj pripremi kandidata za ESC. Dakle, za ubuduće, savjetujem da se prvo biraju iskusni, provjereno dobri izvođači, a da tek onda vodimo računa o „slavljenju različitosti“. U Kalezićevom slučaju, rekao bih, posebnosti.
Ne zaboravimo da je njegova „posebnost“ odavno već viđena u modernom svijetu. Možda je to zaista veliki iskorak za crnogorsko društvo, ali sigurno nije preveliki za Evropu kojoj smo se obraćali. Što se tiče kompozicije „Space“, ni tu nijesmo čuli ništa novo. Po mom skromnom sudu, taj mandićevski (ne Andrija, nego Oliver) pop trip definitivno je daleko od svoje zamisli. Oliver Mandić je mnogo zaje*aniji autor od refrenske harmonske progresije VI - VII (prirodni) - d - t, koja nam je ponuđena kao surogat.
Istovremeno, melodija refrena se kreće veoma prosto, po logičnim pripadajućim tonovima harmonske progresije, s fraziranjem kao na nesigurnim štiklama. Iako suštinski jednostavna, ipak je vrlo zahtjevna za nekoga sa nedovoljnim izvođačkim iskustvom, što se i te kako osjetilo u interpretaciji. Ako se tome pridoda i koreografija koja, osim snage, uzima i vazduh neophodan za tačnu visinsku reprodukciju tonova, onda je rezultat upravo ono što smo čuli u utorak veče.
* * *
Pažnju mi je posebno skrenulo nešto što se u ovim situacijama obično događa u medijima i na društvenim mrežama – bili smo veoma nefer prema šansi koja je pružena Kaleziću, kao društvo. Previše mržnje, nerazumijevanja, čak i uvreda po domaćim portalima, tužan su podsjetnik našeg mentalnog presjeka nacije.
Šta god mislili o bilo kome, nedopustivo je na taj i takav način javno omalovažavati nečiji trud i zalaganje, naročito kada taj neko nečijom odlukom (bili mi saglasni ili ne) predstavlja našu državu na nekoj velikoj sceni. Nego, kad malo bolje razmislim, tako nam je i u sportu, kulturi, politici...
Jednostavno, mi smo društvo podijeljeno na polov(in)e - manje, veće ili jednake, kojima nema najmanjeg zajedničkog čak ni oko najbanalnijih sitnica. Izgleda da nam je to kolektivna karma. Kalezićeva prepoznatljiva fotka sa kikom uoči nastupa pojavila se na naslovnicama nekoliko evropskih dnevnih listova (znam za Holandiju), a kod nas nije. Ovo ESC iskustvo treba da nam pomogne narednih godina. Kako rekoh ranije, ipak je očigledno da nam, od svih kvaliteta predstavnika, najviše treba pjevač - profesionalac. (Objektiv, Pobjeda)
