Nakon prvih epizoda, mnogi kažu da je ta uloga za nju stvorena. Ništa novo. To su govorili i za ulogu Hede Gabler koju joj je u Narodnom pozorištu povjerila mlada rediteljka Snežana Trišić, i za ulogu srednjovječne žene u predstavi „Prah“ Veljka Mićunovića, i za ulogu balerine Riki Salom u seriji „Cvat lipe nad Balkanom“... S dubokim su razlozima vođeni mnogi koji je smatraju najboljom srpskom glumicom današnjice.
POBJEDA: Što je bilo presudno da prihvatite ulogu Ksenije?
NINKOVIĆ: Pre svega dobro napisan scenario i dobro napisana moja uloga. To je osnova na koju svaki glumac momentalno odreaguje. Kada dodamo na to i dobru podelu i poverenje reditelju, moram reći da smo imali sve predispozicije za uspešan rad.
POBJEDA: Nakon prve epizode u brojnim komentarima naglašava se Vaša dominantna gluma i kaže da ste izgradili lik žene koja je esencija klasične Crne Gore. Da li Vam je bilo teško da „uđete“ u lik žene koja je prinuđena da bude glava porodice i koja se svim silama trudi da sačuva svoje ognjište i sve svoje rođene na broju?
NINKOVIĆ: Hvala na zapažanju, ali mislim da je još rano da to komentarišemo. Emitovane su samo dve epizode, gde se tek upoznajemo sa karakterima, samom pričom, tim vremenom, tako da se nadam da će publika tek osetiti empatiju i simpatiju prema akterima naše serije i uživati u njoj. Ponavljam, nije mi bilo teško doneti taj lik jer je zaista dobro napisan, višeslojan, a i sa Željkom Sošićem sam se lako sporazumela ko je ta žena, ta Ksenija. Majka pre svega i žena koja svoju dužnost prema porodici, i ljubav prema njoj, stavlja ispred državne. Pošto tu crtu prepoznajem i kao ličnu, bilo mi je veliko zadovoljstvo braniti takav stav.
POBJEDA: Da li ste svojim životnim iskustvima vezani za Crnu Goru? Da li ste pripremajući tu ulogu Kseniju povezivali sa ženama važnim za Vaš život?
NINKOVIĆ: Ja sam odrastala u dve sredine, tadašnje Republike Hercegovine i u Crnoj Gori. Sva moja familija, uža i šira su sa tog podneblja. Kroz generacije unazad mešala su se ta dva mentalita. Ne sećam se da je bilo trećeg, maltene i dan danas.To je neki arhetip koji nosite u sebi i odmah ga prepoznate, zakačite se za njega, na prvo čitanje ili slušanje… ili gledanje - svejedno.Tako da ja nisam imala nikoga konkretnog, niti mi je trebao. Moje celo biće je znalo ko je ta osoba. Nadam se samo da smo mi odabrali najbolja sredstva (glumačka i rediteljska), da sve to što osećamo, prepoznajemo i donesemo na ekran. Sredstva su jako bitna, nekad i presudna.
POBJEDA: Imate bogato iskustvo u produkcijama koje na neki način liče na „Božićni ustanak“. Kada ih iz vlastitog „terenskog“ iskustva uporedite, što su tipične produkcione teškoće a što ste uočili kao crnogorsku specifičnost?
NINKOVIĆ: Teškoće su svuda iste - a to je nedostatak novca. Svi bi hteli gotov proizvod, po mogućnosti uspešan, pa lepo da se obuku, dođu na poslednju klapu ili premijeru pa uz novinare i bliceve da se slikaju sa nama i eventualno kažu koliko je kultura jako bitan deo našeg društva, neophodan sa stasavanje naših budućih generacija i još par uopštenih floskula - ali tu suštinske zainteresovanosti zaista nema a čini mi se ni potrebe za istom. Pa tako im mi dođemo kao neki nasleđeni balast, koji mora da postoji, i kada treba da izdvoje sredstva i da daju neophodne novce za to, oni te prebacuju od jednog do drugog potencijalnog finansijera, praveći od tebe prosjaka, roba koji uz velike muke pokušava da sakupi ne samo novac nego i ono malo dostojanstva koje ti je ostalo. To je razlog što sam sretna da smo mi uspeli da završimo ovaj projekat. Nadam se da će biti uspešan i gledan, pre svega zbog ogromnog truda cele ekipe, a pre svih reditelja Željka Sošića koji je prošao i psihičku i mentalnu torturu da bi sve ovo ispalo ovako kako je ispalo. Srećom, kada nešto ispadne dobro, onda mi večiti entuzijasti sve zaboravljamo, okrećemo novi list i iznova se nadamo. Tako i treba da bude. Verovatno, drugačije ne bi opstali. (Pobjeda)
