U godinama koje su prethodile 1991. gotovo ni jedan zapadni ekspert, akademik, zvaničnik ili političar nije predvidio kolaps Sovjetskog Saveza i jednopartijskog sisteme komunističke diktature.
Ono što još više čudi, što pad nisu predvidjeli ni sovjetski disidenti i budući revolicionari, piše “Newsweek”.
Kada je Mihail Gorbačov postao generalni sekretar Komunističke partije u martu 1985., niko od njegovih saradnika nije očekivao nadolazeću krizu. Iako je postojala debata oko dubine sovjetskih problema, može se reći da niko nije ni sanjao da su oni toliko egzistencijalni.
Odakle takva univerzalna kratkovidost? Za neuspjeh zapadnih eksperata da predvide pad SSSR-a može se djelimično optužiti i historijski revizionizam - nazovimo ga anti-anti-komunizam - koji je nastajao da preuveliča sovjetsku stabilnost i legitimnost.
U svojim memoarima, arhitekta američke strategije u Hladnom ratu Džordž Kenan, zapisao je da "ne postoji ni jedan događaj u modernoj istoriji koji je tako težak za razumevanje i tako zapanjujuć i neobjašnjiv kao što je iznenadni i totalni nestanak i dezintegracija vele sile koja je bio SSSR". Sovjetski savez je 1985. godine raspolagao istim prirodnim i ljudskim resursima kao i 10 godina ranije.
Životni standard bio je niži nego u većem dijelu Istočne Evrope, nestašice hrane bile su česta, a siromaštvo rasprostranjeno. Ipak, u svojoj istoriji SSSR se izborio i sa većim izazovima, bez žrtvovanja kontrole nad društvom i ekonomijom. Te godine nije bilo ni ekonomskih parametara koji su mogli da ukažu na nadolazeću katastrofu. U prvoj polovini 80-tih, BDP je još uvijek rastao. I tada je pad cijena nafte žestoko uticao na sovjetsku ekonomiju, ali se povećanim izvozom održavao balans. Sve u svemu, ekonomska situacija između 1985. i 1987. godine nije uopšte bila dramatična. Sa režimske tačke gledišta, politička situacija takođe nije bila zabrinjavajuća.
Nakon 20 godina represije, gotovo svi disidenti bili su mrtvi, iza rešetaka ili prognani. Ništa nije ukazivalo na pred-revolucionarnu krizu, naprotiv, SSSR je u prethodnoj deceniji ostvario svoje vojne i diplomatske ciljeve. Iako je avganistanska kampanja već predugo trajala, sovjetski ljudski gubici i troškovi bili su zanemarivi, a spoljni pritisak na obodima saveza bio je daleko od fatalnog.
Drugim riječima, Sovjetski savez je u ovom periodu i dalje izgledao kao svjetska sila. Naravno, postoji veliki broj strukturalnih razloga - ekonomskih, političkih, društvenih - za pad Sovjetskog saveza, ali ni jedan ne objašnjava dovoljno kako se to dogodilo u tom trenutku. Kako je zemlja koja je između 1985. i 1989. godine funkcionisala bez ozbiljnijih ekonomskih, političkih i demografskih problema, odjednom postala dovoljnom broju ljudi sinonim za sramotan, nelegitiman i neizdrživ sistem?
Kao gotovo sve moderne revolucije, i ova je počela neodlučnom liberalizacijom "odozgo", a njeno opravdanje išlo je mnogo dalje od neophodnosti popravljanja ekonomije i spoljne politike. Srž Gorbačovljevog poduhvata bila je uspostavljanje "moralnijeg Sovjetskog saveza". Iako je jačanje ekonomije bio njegov barjak, nema sumnje da su Gorbačov i njegove pristalice bile više okrenute ispravljanju politike nego ekonomskih grešaka. Većina njihovih javnih govora iz ranog perioda perestrojke sada djeluje kao ništa više do izraz odbacivanja duhovnog opadanja i staljinističke prošlosti. To je bio početak potrage za odgovorima koje postavlja svaka velika revolucija: Šta je dobar život? Šta čini pravedan društveni i ekonomski poredak? Šta je poštena i legitimna država? Kakav je odnos te države prema građanskom društvu?
"Nova moralna atmosfera se oblikuje u našoj zemlji", rekao je Gorbačov Centralnom komitetu 1987. kada je proglasio otvorenost i demokratizaciju za osnove svoje perestrojke. U intervjuu iz 1989. godine Aleksandr Jakovljev kojeg su zvali "Kum otvorenosti", rekao je da je kada se vratio u SSSR poslije 10 godine u Kanadi gde je bio ambasador, osjetio je da je došao trenutak kada će ljudi svakog trenutka reći: "Dosta! Ne možemo više da živimo ovako. Sve mora da se radi na nov način. Moramo ponovo da osmislimo naše koncepte, pristupe i pogleda na budućnost i prošlost".
Za Gorbačovljevog premijera Nikolaja Rižkova, "moralno stanje" sovjetskog društva 1985. godine bilo je "jezivo". "Krali smo sami od sebe, uzimali i davali mito, lagali u izveštajima i novinama, sa visokih podijuma, valjali smo se u lažima, kačili medalje jedni na druge. I sve to - od vrha ka dole i obratno", rekao je Rižkov.
Mnogo godina poslije pada SSSR-a Gorbačov je rekao: "Sovjetski model nije poražen samo na ekonomskom i društvenom nivou; poražen je na kulturnom nivou. Naše društvo, naš narod, oni najobrazovaniji, najintelektualniji, odbacili su taj model na kulturnom nivou jer ne poštuje čovjeka, pritiska ga duhovno i politički.". Ipak, reforme su dovele do revolucije 1989. godine najviše zbog toga što je Gorbačovljev lični prezir prema nasilju doveo do odbacivanja sile kao metode smirivanja masa. Poslužiti se staljinističkim metodama je za njega predstavljalo izdaju sopstvenih principa. Uloga ideja i ideala u ruskoj revoluciji odigrali su takođe važnu ulogu, pošto su pogodili žicu kod ljudi već iziritiranih korupcijom, lopovlukom, lažima i preprekama sa kojima su se susretali ukoliko su želeli pošteno da rade. Odjednom, ideje su postale materijal, strukturalni faktor nadolazeće revolucije. Kada je krajem 1989. godine otvorena prva agencija za procjenu javnog mnjenja u Kremlj su stigli rezultati da ubedljiva većina ljudi podržava takmičarske izbore, odnosno ukidanje jednopartijskog sistema. Samo godinu dana kasnije, ankete su pokazale i da više od pola ruske populacije podržava prelazak na model tržišne ekonomije.
Sa pojavom velikog broja liberalnih novina, ideje o otvaranju su sve više uzimale maha. Taj nevjerovatni moralni impuls, potraga za istinom i dobrim ipak nije bila dovoljna za ponovno uspostavljanje države, već samo za rušenje režima. Korijeni demokratskih institucija nastali revolucijom pokazali su se kao previše plitki za održavanje funkcionalne demokratije u društvu bez ikakve tradicije vladavine naroda. Rusku moralnu renesansu pokrenuo je bijes zbog 70 godina totalitarizma, ali iako su Gorbačov i Jeljcin razmontirali carstvo, imperijalistički način razmišljanja miliona Rusa nije nestao, već ih je učinio otvorenim za neo-autoritarni putiniza sa svim njegovim lajt motivima "opkoljenosti" i "podizanja Rusije sa kolena". Upravo zbog toga današnja Rusija djeluje kao da se sprema novi perestrojka momenat. Još jednom su korumpiranost vladajuće elite, cenzura i nepoštovanje javnog mnjenja doveli do izolacije i ciničnosti koje polako dostižu nivo s kraja 80-tih.
Rusija danas mora da se izbori kako ne bi došla u situaciju da iste intelektualne i moralne potrebe za poštovanjem i ponosom pokrenu talas koji je sovjetsku državu pretvorio u nelegitimnu nakazu koja je morala da padne. Priča o ovom intelektualnom i moralnom putovanju jeste centralna priča posljednje velike revolucije 20. Vijeka.
Avaz.ba
