''Na parking velikog hipermarketa u Beogradu otišao sam po zadatku. Telegraf je želio da napravimo priču o uličnoj prostituciji. Prošao sam jednom, na parkingu su stajale tri provokativno obučene žene. U sljedećem krugu krijem kameru, pritiskam snimanje, zaustavljam se i spuštam prozor. Nije mi prišla dok nisam ponudio 20 eura'', napisao je reporter Telegrafa.
On u tekstu navodi da je razgovor trajao trideset sekundi.
''Ubrzavam, sklanjam se od nje. Od njenih tužnih i umornih očiju žene u godinama i njenog mekog glasa u kojem se čuje poniženje. Možda ima decu, a možda je mlada ali propala od teškog života. Poslednji dim cigarete je dunula u automobil. Otvaram sve prozore. Te žene u meni u isto vreme izazivaju sažaljenje i gađenje'', prenosi novinar svoje iskustvo.
Kada je prolazio ponovo kako bi snimio pokrivalice primijetio je čovjeka koji ovim nesretnim ženama nešto dobacuje i objašnjava, tada je dao gas i pobjegao.
''Dan kasnije u montaži pregledamo materijal. Od zebnje i straha nisam vidio parkirane automobile u blizini trotoara oko kojih se motaju nabildovani tipovi u tijesnim majicama. Makroi. One za njih rade na otvorenom uličnom svjetlu. Tako se štite od nasilnih mušterija, ali tako ih svodnici kontrolišu kako su i koliko radile. Nadam se da žena koja je bila spremna da mi proda svoje tijelo za 2.500 dinara neće imati problem što me nije zadržala i “sklopila posao”. Nadam se da neće biti kažnjena zbog mene. Nadam se, a znam da joj batine sleduju, ako ne zbog mene onda zbog nekog drugog. Nadam se da policija gleda ove snimke i čita ove redove. Nadam se i da će neko pomoći ovim ženama'', zaključio je novinar svoju priču sa ulice.
</p>
(Izvor: Telegraf.rs)
