„Konkretno, usvajanje odredbe da elektronski mediji moraju da imaju 20 odsto sopstvene produkcije direktno bi ugrozilo opstanak većine medija. U ovakvoj ekonomskoj situaciji, kada vidimo kolike dugove imaju mediji koji prednjače sa sopstvenom produkcijom, podizanje ove ljestvice bi moglo da znači samo njihovo gašenje. Marketinški prihodi u u Crnoj Gori suviše su mali da bi se pred medije stavljali ovako zahtjevni uslovi. Pored toga, Evropa ne poznaje ovaku vrstu nametanja pravila vezanih za produkciju programa“, kazao je Vujović za Portal Analitika.
Prema njegovim riječima, najsposrnije je to što bi se ponuđenim predlogom zakona legalizovala novinarska neodgovornost i što bi većina elektronskih medija bila dovedena pred gašenje.
„Kada je riječ o Predlogu zakona o izmjenama i dopunama Zakona o medijima, najspornije je uvođenja instituta dužne novinarske pažnje, kao i dobre namjere novinara. Ovi instituti, iako preuzeti iz presuda Evropskog suda za ljudska prva, ovako postavljeni imali bi više za cilj da legalizuju neprofesionalno i neetičko novinarstvo, nego da stimulišu profesiju. Ne mogu se koristiti pojedinačne presude Evropskog suda za ljudska prava za pojedine zakonske norme, jer one u zakonskom kontekstu mogu dobiti potpuno suprotno značenje. Praksa Evropskog suda je od 2002. godine sastavni dio Zakona o medijima, tako da sudovi mogu u pojedinačnim i specifičnim slučajevima da se pozovu na dužnu novinarski pažnju ili dobru namjeru novinara.Kao zakonska norma ovo ne znači ništa, niti je moguće definisati. Formulacija "da medij neće snositi odgovornost ako je novinarska priča zasnovana na informacijama za koje su autor i urednik imali osnovani razlog da vjeruju da su potpune ili istinite, a postojao je opravdan interes javnosti da bude upoznata" samo svjedoči o legalizaciji mogućih medijskih manipulacija koje bi ovakav predlog zakona opravdao“, smatra Vujović.
On ističe da je u tekstu predloženih izmjena Zakona o medijima sporno i definisanje maksimalne kazne za nematerijalnu štetu u visini od 2.000 eura. Zakon, kaže on, ne bi trebao da se bavi ovim određenjima jer može da stimuliše zloupotrebe istih.
Prema njegovom mišljenju, u amandmanima na Zakon o medijima je sporno i to što oni predviđaju da državni organi mogu samo da se reklamiraju u najčitanijim, nejgledanijim, najslušanijim i „medijima sa najviše povjerenja“.
„Ovakvo uslovljavnaje i usko shavtanje reklamiranja takođe ne postoji nigdje u Evropi, niti je, sve i da se usvoje, ovo odredbe moguće implementirati. Takođe je sporno da u slučaju reklamiranja i mediji i država treba da vode evidenciju o tome. Mislim da je dovoljno da državni organi postavljaju na svojim veb stranicama podatke o tome. U dupliranju posla ne vidim smisao“, napominje Vujović i dodaje da je izuzetno sporna i odredba kojom se zahtijeva povećanje broja članova Savjeta RTCG sa devet na 13, kao i predlog da se direktori TV, Radija i Portala RTCG biraju uz saglasnost Savjeta RTCG.
Upitan postoje li odredbe koje možda mogu unaprijediti medijski zakon, Vujović odgovara da ih ima dosta kvalitetnih, kao što je definisanje onlajn medija, ali i posebnih prava novinara. Pitanje privatnosti je, kaže, razmatrano, ali ne uvijek na pravi način.
