Radili su na po dva posla, viđali se samo noću, ne stižući ljudski ni da porazgovaraju. Onda im je pukao film, odlučili su da se iz Novog Sada povuku na selo i otpočnu neki biznis - zajedno. Jelena Marić i Aleksandar Stepanić su farmu koza, a potom i mljekaru, nazvali „Karpe diem“ (Iskoristi dan).
„Ovde je sve počelo“, kaže 28-godišnja Jelena, „izvorno“ - pejzažna arhitektkinja, nudeći ekipi NIN-a da sjedne za astal u dvorištu ušorene kuće u Srbobranu. Tada su ona i njen životni i poslovni partner Aleksandar imali samo ideju - po mišljenju okoline, previše ludu i rizičnu u odnosu na sigurno državno uhljebljenje. Danas, dvije godine posle, ovdje je čitava mliječna industrija, bazirana na stadu koza, samo minijaturna. Skockana u 100 kvadrata nekad stambenog objekta Jeleninih roditelja. Da bi sve bilo po standardu (HACCP), ugradili su čak 23 vrata, podijelili prostor na proizvodne pogone i prateće odaje. Čovek se jedva provlači između duplikatora i tople komore, s mukom zaobilazi homogenizator i presu da bi došao do hladnjače, ali supružnicima i zaposlenima, njih desetoro, to nimalo ne smeta.
„Često nas pitaju zašto koze, a to je bilo gotovo slučajno“, smije se Jelena. Pomagali su prijatelju da napiše projekat iz domena kozarstva. On je odustao, ali oni nisu. Stavili su svu ušteđevinu na gomilu, udružili se sa par ortaka i krenuli da proučavaju principe uzgoja koza, uloživši u to strast za promjenom.
„Komunizam je ostavio veliku rupu u ovoj sferi“, objašnjava Jelena. Koze su smatrane štetočinama (što nije daleko od istine, dobacuje Aleksandar), jer brste sve pred sobom, te je njihovo gajenje bilo zabranjeno. Tek savremeni aspekti obasjali su činjenicu da su nezamjenljive u krčenju zaparloženih poljoprivrednih parcela.
Uz to je ojačao trend zdravog življenja, što je kozu dovelo u centar pažnje kao pravu malu alhemijsku mašineriju za preradu svakojakog rastinja u lijek za sve boljke. Ranije je služila da prehrani (sirotinju), a sada da izliječi (bogatije). Popisu dobrih osobina koze, Jelena dodaje i neke mistične: da je preko rogova povezana sa kosmosom.
Zafali za kafu...
Zbog decenija „prohibicije“, o uzgoju ove sitne stoke stručnjaci nisu znali gotovo ništa, pa je Jelena išla od babe do babe po selima, i u sveščicu zapisivala praktičnu nauku. Ali, kad su nabavili stado, ovo im nije bilo od naročite koristi. Trebalo je više truda od očekivanog, uz slabije prinose od projektovanih. Elan je samo ponekad padao, srećom naizmjenično, njoj ponedjeljkom, Aleksandru četvrtkom, parafraziraju u šali, zahvalni na međusobnoj podršci. A kad je bivalo najteže, fokusirali su sve snage i išli napred. Zato je majušna kancelarija puna plaketa i pohvala, tu je i priznanje „Najbolje iz Srbije“. (Blic)
