Umesto da podstakne na razmišljanje, brexit je shvaćen kao još jedna pretnja zajednici suočenoj sa realnošću dezintegracije. Na samitu o izbegličkoj krizi prošle jeseni, države članice su jasno pokazale da im britanski slučaj liči na smirivanje razmaženog deteta. Pre deset godina, London je imao ozbiljniju viziju Evrope i oko njega su se okupljale neke države članice. Sada je Britanija zagledana u svoj pupak, kao sebično nadureno dete. Činjenica da se debata o brexitu gotovo isključivo bavi Britanijom pokazuje koliko je Cameron udaljio svoju zemlju od vizije njene budućnosti u Uniji.
Ironija je u tome što Britanija razmišlja o odlasku posle četvrt veka u EU, koja se po mnogo čemu ugledala na UK i postala neka vrsta Breurope. To je bilo očekivano za sve one bez iluzija da se evropske integracije zasnivaju na socijaldemokratskim idealima. Evropski biznis je uvek bio više biznis, a manje evropski, mada je jedinstveno tržište uspostavljeno ne samo radi prosperiteta članica, već i radi učvršćivanja mira i jačanja moći Evrope u svetu. Posleratne elite nikada nisu verovale da bi se apstraktnim pozivanjem na solidarnost preko nacionalnih granica mnogo postiglo. Umesto toga, oslanjale su se na tvrdu logiku stvaranja uzajamne zavisnosti među državama. Deklarisani cilj Zajednice za ugalj i čelik osnovane Pariskim ugovorom 1951. bio je da se onemogući rat između Francuske i Nemačke potpunim preplitanjem njihovih industrija. I nemački biznis i francuska poljoprivreda do danas su povezani jakim interesom za evropske integracije.
Tek osamdesetih godina, pod vođstvom Jacquesa Delorsa, prvi put je ozbiljno razmatrana „socijalna Evropa“. Delors je svojim govorom na kongresu britanskih sindikata (TUC) 1988. obradovao obeshrabrene sindikalne vođe neodređenim pominjanjem evropskih socijalnih prava i permanentnog obrazovanja za radnike. To je istovremeno bio trenutak buđenja evroskepticizma kod britanskih konzervativaca, koji nikada nisu zaboravili kako su oduševljeni sindikalci posle ovog govora Jacquesu Delorsu pevali „Frère Jacques“, uvereni da će u Briselu dobiti ono što im je Margaret Thatcher oduzela kod kuće. Ali Delors se zalagao i za „dovršavanje jedinstvenog tržišta“ – tako je glasila fraza – i u tome je imao potpunu podršku britanske premijerke. U praksi je to značilo navesti države da uspostave međusobne regulacije za maksimizovanje efekata trgovine i konkurencije na evropskom kontinentu. Ovom cilju su oduvek bile podređene hvaljene evropske slobode – sloboda kretanja nije bila san kosmopolitskih idealista već pragmatičnih neoliberala. Kao što se moglo predvideti, Britanija je bila protiv „socijalne Evrope“ – do dolaska Tonyja Blaira. Cameron je nastavio istim putem iz straha da ne izgubi podršku laburista za ostanak u Evropi.
Ali „socijalna Evropa“ je izgubila svoj značaj posle Delorsovog odlaska i zato su socijaldemokrati poput Wolfganga Streecka razočarani Unijom. U međuvremenu, jedinstveno tržište se neprekidno „produbljivalo“. EU ima najjače anti-monopolske zakone na svetu: čak i Economistpriznaje da su u odnosu na Evropu, SAD raj za monopolske igrače kao što su avionske kompanije i internet provajderi. EU je u tom smislu zaista razvila jake regulative i zaštite, možda nedovoljne u poređenju sa idealima socijaldemokratije, ali na sasvim zavidnom nivou – sa čime bi se britanski radnici suočili posle brexita. Zakoni protiv diskriminacije, na primer, iako ni blizu tako oštri kao oni u SAD, bolji su od onih u većini pojedinačnih evropskih zemalja. I uprkos pisanju britanskih tabloida, EU regulative u zdravstvu, bezbednosti i mnogim drugim oblastima daleko su od toga da Evropu vode u propast.
Uspostavljanje primata jedinstvenog tržišta u EU je jedna od britanskih zasluga. Druga je proširenje Unije. Zabrinut zbog političke nestabilnosti među nemačkim istočnim susedima i privučen izgledima da Nemačka dobije jeftinu radnu snagu za svoju industriju, Helmut Kohl je predvodio nastojanja da se države Centralne i Istočne Evrope priključe EU. Francuska se žestoko protivila ovoj promeni, dok se Britanija pokazala kao ključni saveznik Nemačke. London je ispravno procenio da je nemoguće istovremeno „produbljivanje“ i „proširivanje“ EU, to jest da bi proširenje nužno išlo na štetu tešnjih integracija. Priključenje Istočne Evrope bilo je u interesu Londona, jer je slabilo francusko-nemačku dominaciju u Uniji.
Tokom godina „britanizacije“ EU, Britanija je stekla saveznike na celom kontinentu. Istočnoevropske zemlje su joj bile zahvalne zbog istrajne podrške proširenju. Švedska, Danska i Holandija – male, otvorene ekonomije – podržale su britanske napore jačanja jedinstvenog tržišta (one i dalje često glasaju isto kao Britanija u Savetu ministara, glavnom zakonodavnom telu EU). Mnoge druge zemlje, zabrinute zbog francusko-nemačke dominacije, bile su zadovoljne zato što je Britanija prva pregovarala o posebnim uslovima i izuzecima i tako stvorila „Evropu u više brzina“ (u kojoj su neke članice čvrsto rešene da stoje u mestu).
Politički filozofi počinju da veličaju EU kao suprotnost homogenoj superdržavi: kao prvu svetsku političku zajednicu koja nije ni država ni imperija, već unija država i naroda čije su politike izgrađene u procesu traženja konsenzusa i kompromisa. Godine 2007. Angela Merkel je u Evropskom parlamentu objavila svoje otkriće da „duša“ Evrope nije evro već „tolerancija“. „Tolerancija“ i „različitost“ postaju ključne vrednosti Evrope u više brzina.
Takva Evropa je možda kompatibilna sa jedinstvenim tržištem, ali ne i sa jedinstvenom valutom koja nameće pravilo „jedna veličina za sve“. Ispostavilo se da ta veličina nikome ne pristaje. U decembru 2011. Cameronov veto na planove o spasavanju evra prinudio je druge članice EU da stvore paralelni univerzum evropskih integracija. Sve zemlje osim Britanije i Češke – u kojoj je evroskepticizam u porastu – potpisale su dokument koji tehnički nije evropski sporazum, ali kojim su precizirana stroža pravila za evrozonu i obaveza da se ozvaniče „kočnice zaduživanja“ po nemačkom receptu. Nakon što mu je uskraćen poseban tretman, Cameron je omogućio državama potpisnicama sporazuma (njih 25) da koriste evropske institucije za sprovođenje novih propisa obećavši da će „kao kobac“ pratiti dalja zbivanja.
Manje države članice to vide kao stratešku brljotinu: osećaju da su bile prinuđene da izaberu i da su na kraju morale da se priklone Berlinu bez protivteže Londona, ili sve slabijem Parizu i Komisiji koja je tokom poslednjih deset godina izgurana na sporedni kolosek odlučivanja. Od te epizode mnogima je ostao gorak utisak da je Londonu više stalo do sopstvene finansijske industrije nego do šireg evropskog interesa. Zemlje bliske Britaniji postale su novi „siročići“ Evrope.
Novi osećaj napuštenosti ima i manje očigledne oblike. Zagovornici brexita predstavljaju se kao pobornici „nacionalnog suvereniteta“ i „vladavine zakona“ (tim kvalitetima objašnjava se privlačnost Londona za globalne finansije – a zanemaruju se deregulacija ili uloga Sitija kao glavnog centra za nezakonite finansijske transakcije). Poslednjih godina zemlje poput Mađarskei Poljske sistematski razgrađuju demokratiju i pravnu državu unutar svojih granica. Oslabile su sudstvo, stavile medije pod kontrolu i napadaju svaku opoziciju kao nezakonitu i nepatriotsku. Velika pretnja za pravnu državu u Evropi nije Brisel, već su to sve autoritarnije pojedinačne vlade koje su stvarna opasnost ne samo za svoje građane već za svakog nosioca bilo kog evropskog pasoša. Sve dok imaju svoje predstavnike u Evropskom savetu, njihove odluke utiču na sve građane EU. Čak i neki torijevci razumeju te opasnosti, ali nerado govore o njima. Umesto toga, bez stida su podržali Poljsku kada se njena duboko neliberalna Stranka zakona i pravde našla pod udarom ozbiljne kritike u Evropskom parlamentu (Cameron je izveo torijevce iz Evropske narodne stranke 2014. i pridružio se novoj alijansi sa vladajućom partijom Poljske i desnim evropskim populistima, kao što su danska Narodna stranka i pokret Pravi Finci).
Brisel na raspolaganju ima veoma ograničena zakonska sredstva za intervenciju u korist očuvanja demokratije i vladavine prava u državama članicama, iako po Lisabonskom sporazumu sve države EU moraju poštovati te „vrednosti“. Ali ni ta ograničena sredstva se ne mogu upotrebiti bez pristanka date države. Britanija je odlučno postavila „nacionalni suverenitet“ iznad „vladavine prava“. Razumno je pretpostaviti da je tokom priprema za referendum sklopila mutan dogovor sa Poljskom i Mađarskom, u smislu: „mi ćemo se praviti da ste vi još uvek liberalne demokratije, ako nas ne budete gnjavili zbog smanjivanja beneficija za poljske i mađarske građane koji rade u Britaniji“. Britanija je nekada bila zvezda vodilja u Evropi. Posebno su torijevci pod vođstvom Margaret Tačer insistirali na demokratiji u Istočnoj Evropi. Više nije tako.
***
Debata o brexitu nema previše odjeka u Evropi. Njeni lideri su se uključili u kabuki predstavu na februarskom samitu, koji je omogućio Cameronu da kod kuće proglasi pobedu, pošto je obezbedio neke pretežno simbolične dobiti. Ali kada je reč o zaista važnim pitanjima – pre svega o slobodi kretanja unutar jedinstvenog tržišta – druge države članice su bile beskompromisne, pa Cameron nije zadovoljio glasače desnog Ukipa (i desno krilo svoje partije). Ovoga puta su uobičajene saveznice Britanije, Švedska i Danska, uskratile svoju podršku. Čak se i vlade evroskeptičnih zemalja protive prevelikoj slobodi odlučivanja pojedinačnih članica.
Po mnogo čemu EU je već raštimovana zajednica rukovođena dokazano neuspešnim politikama. Sa evrozonom vlade njenih članica prihvatile su jedinstvenu valutu, a sa Šengenom jedinstvenu granicu. Ali niko nije želeo da prihvati posledice tih važnih oblika integracije: jedinstvenu fiskalnu politiku, praćenu barem skromnom redistribucijom da bi se ublažile neravnoteže u evrozoni, kao i zajedničku politiku azila i granica. To još uvek ne bi bila federalna država, ali bi to bio značajan korak u tom pravcu.
Neki Britaniju vide kao najveću prepreku dobrom funkcionisanju evrozone i Šengena. Ali ona je izvan oba ta sporazuma i ne može da spreči suštinske promene koje bi oni mogli da izazovu. I Merkel i Hollande su nominalno posvećeni političkom jedinstvu. Angela Merkel je u jednom času verovala da će koherentnija Evropa biti glavno nasleđe njenog trećeg mandata. Ali Pariz i Berlin misle na veoma različite stvari kad govore o gouvernement économique iWirtschaftsregierung, to jest o upravljanju ekonomijom i brexit ne bi izbrisao te razlike. I Francusku i Nemačku sledeće godine čekaju izbori. Hollande se nosi sa otvorenom pobunom u svojoj partiji i nema mnogo šansi za pobedu. I politički kapital nemačke kancelarke dramatično se smanjio posle izbegličke krize. Ona nema snage da povede zemlju na još jedno neizvesno putovanje rečima „Verujte mi“ i „Mi to možemo“, onako kao što joj je to jedva pošlo za rukom tokom dolaska reke ljudi iz Sirije. Ali čak i da je kancelarka jednako moćna kao prošlog leta, mala je verovatnoća da bi Berlin želeo da pokrene bilo kakav veliki projekat reforme EU sve dok se čini da je Francuska nesposobna da reformiše samu sebe.
Pre 20 godina, u različitim partijama na obe strane Rajne još uvek je postojala znatna podrška onome što se zvalo „jezgro Evrope“. Smatralo se da Bon i Pariz moraju biti spremni da sami izguraju evropske integracije. Otada su među nemačkim socijaldemokratima izbledeli duboki profrancuski, „rajnski“ tragovi koje su za sobom ostavili državnici poput Adenauera i Kohla. Danas u berlinskim političkim raspravama i javnim debatama Francuska jedva da figurira. Wolfgang Schäuble je jedini član vlade koji smatra da je pristojno obavestiti Pariz o svojim potezima. U Francuskoj Marine Le Pen otvoreno igra na antinemačka osećanja, a druge partije je u tome slede. Osećaj otuđenosti je opipljiv: Hollande je „u ratu“ sa terorizmom, a Nemačka mu u tome zapravo ne pomaže. Kancelarka se bavila izbeglicama, dok je Francuska bila upadljivo odsutna kada se raspravljalo o panevropskom rešavanju tog problema.
Nemački lideri i mislioci morali su da se suoče sa činjenicom da Nemačka nije uspela da izveze svoj model kulture rešavanja krize (Stabilitätskultur). Umesto toga i kao što ističe analitičar Hans Kundnani, Berlin je širom Evrope raširio kulturu nestabilnosti (ekonomske i političke – samo pogledajte nedavne muke Irske i Španije da formiraju vlade). U isti mah Nemačka je dovoljno jaka da bi se Francuska osećala presudno oslabljenom. EU je stvorena da bi se onemogućila uloga „evropskog hegemona“ i da bi se jednom za svagda rešio „nemački problem“. Ali u ovom času izgleda da je Evropa nesposobna da funkcioniše bez bar „poluhegemonske“ Nemačke. A nevolja sa poluhegemonima je to što nisu pravi lideri, dok su istovremeno ipak dovoljno jaki da se svi ostali osećaju ugroženima. Ovo podseća na položaj Nemačke u Evropi posle njenog ujedinjenja 1871.
Čak i kada bi se nekako ostvarila politička unija – sa zemljama koje žele da se pridruže jezgru Evrope i prihvate zajedničku fiskalnu politiku – nejasno je kako bi se njome upravljalo. Godine 2014, izbori za Evropski parlament su bili predstavljeni javnosti kao korak u pravcu nadnacionalne demokratije. Spitzenkandidaten (vodeći kandidati) koje su nominovale razne stranačke grupe nadmetali su se svojim programima, a podrazumevalo se da će kandidat čija stranka dobije najviše glasova u Evropskom parlamentu postati predsednik Evropske komisije. Ali kada se Jean-Claude Juncker pojavio kao pobednik, među nacionalnim liderima nastalo je nedolično gloženje. Cameron se tvrdoglavo suprotstavljao bivšem premijeru Luksemburga, ali je na kraju nadglasan (zajedno sa Viktorom Orbánom). Evropski parlament je celu aferu proglasio pobedom evropske demokratije. Na jednom nivou, pojedinačne vlade se očigledno slažu utoliko što podržavaju ovaj proces. Ali u praksi će se izbor predsednika odvijati pomoću kuloarskih nagodbi. U tom smislu je „demokratizacija Evrope“ očigledno samo kozmetička stvar. To takođe znači da se sasvim odustalo od iluzija o tome da glasanje evropskih građana ima bilo kakav uticaj na politiku Brisela.
Koliko god se u praksi pokazala manjkava, ideja na kojoj se zasnivao predlog oSpitzenkandidaten bila je da aktuelni gubitnici shvate da je demokratija sistem u kome privremeno možeš da izgubiš i da se pomire sa sudbinom. Premisa je bila da će Evropa imati znatan budžet kojim će reagovati na ekonomske neravnoteže širom kontinenta (na primer uvodeći porez na finansijske transakcije). Britanija se uvek odlučno protivila toj ideji, a sada izgleda da se gotovo svi lideri slažu da nacionalni menadžeri treba da nastave da vode Uniju, mada se u isti mah svi žale da je to „nedemokratski“ – ili kao što kaže Donald Trump „vrlo, vrlo birokratski“.
Dakle, čak i bez Britanije, Evropa neće žuriti sa daljim integracijama. Da li će se umesto toga rasparčati kao što neki predviđaju? Brexit bi nesumnjivo bio veliki podstrek za desne populiste širom kontinenta. Važno je shvatiti šta je zajedničko strankama kao što su francuski Nacionalni front, austrijska Partija slobode ili Fides Viktora Orbána. Sve su one uspešno uzurpirale jezik demokratije, a u slučaju Marine Le Pen, francuski republikanizam. One tvrde da verno predstavljaju volju naroda i da podupiru ideal nacionalnog suvereniteta. Marine Le Pen je posebno vešto prisvojila suverenistički diskurs delova francuske levice svojom strategijomdedijabolizacije. Ne samo što je njena stranka (navodno) raskrstila s rasizmom oca Le Pena, već Marine sada brani Francusku od Evrope pozivajući se na republikanske, demokratske vrednosti (a ne na sirovi nacionalizam). Brexit bi, kaže ona, bio nalik rušenju Berlinskog zida: trenutak oslobođenja, trijumf demokratije.
***
Utisak da desni populisti stoje na braniku evropske demokratije je, naravno, lažan. Prvo, države EU nisu „izgubile suverenitet“. Činjenica da UK može da priprema referendum o tome da li će ostati ili izaći, dok se u isto vreme sporazumi mogu revidirati samo jednoglasnom odlukom svih država to jasno pokazuje (što ne znači da pojedinačne države nisu ustupile veći deo svoje moći ili da nisu svakodnevno podvrgnute birokratskom odlučivanju Brisela i odlukama Evropskog suda koje mogu biti izrazito suprotne njihovim nacionalnim preferencijama). Još važnije, ono što populisti proglašavaju za autentičnu volju naroda svodi se na veoma simboličnu predstavu o tome ko čini „istinski narod“. Empirijski, „narod“ želi mnoge različite stvari i nijedan izborni rezultat ne izražava neodređenu „opštu volju“. Populisti tvrde da oni, i samo oni predstavljajuistinsku zemlju (le pays réel) i onda tom entitetu pripisuju šta god žele.
Britanska kampanja za Ostanak u EU ima prigodan slogan „Projekat strah“, ali populisti – a veliki deo pobornika brexita su populisti – rade na nečemu što bi se moglo nazvati „Projekat žrtva“. Kao što je istakao sociolog Kim Lane Scheppele, u mnogim delovima Evrope izgradnja zajednice danas se sastoji u okupljanju ljudi oko pretrpljenih muka i nepravdi. Multikulturna levica povezivana je sa „kulturom optužbi“. Sada se većine koje naginju ka desnici, na primer u Poljskoj i Mađarskoj, često ponašaju kao viktimizovane manjine.
Populistima su uvek potrebni neprijatelji i zavere da bi objasnili zašto već nisu na vlasti ili, kad dođu na vlast, zašto nisu uspešni ili zašto ukidaju legitimnu opoziciju. EU im je u tom smislu dobro poslužila. Naivno je, međutim, misliti da bi oni bili zadovoljni kada bi se ratosiljali diktature Brisela (i Nemačke). Kao što smo videli, populističke politike identiteta istovremeno su usmerene protiv nadnacionalnih elita i protiv migranata. Budući da migracije ne bi prestale posle britanskog napuštanja Unije, lako je zamisliti odvratne argumente kojima bi populisti tada mobilisali svoje pristalice.
Populisti ne bi bili jedini pobednici u slučaju brexita. Putin odavno želi da podeli EU makar samo zato da bi potkopao njenu „meku moć“ i pokazao da u „tvrdom“ svetu samo „tvrdi“ ljudi poput njega mogu nešto da urade (poznavaoci kažu da mnogi građani Rusije zapravo vole Evropu, ali je ne poštuju). Orbán, čija je vlada dobila veliki zajam od Moskve, mirno sprovodi Putinove naloge (i podele) unutar Unije. Bankarski zajam ruske države francuskom Nacionalnom frontu, investiranje 9 miliona evra u neku vrstu biznis plana za evropsku dezintegraciju, još nije doneo željeni učinak. Što se tiče Rusije, brexit bi bio vredan, globalno vidljiv znak da je san o integraciji završen. I još važnije, moć EU da nametne i obnovi sankcije Rusiji (što joj je dosad neobično dobro polazilo za rukom) u tom slučaju bi bila oslabljena.
I sama EU je veoma uspešno podrivala svoju meku ili, kako se ponekad kaže, „normativnu“ moć. Nepreduzimanje mera u slučaju Mađarske i Poljske potkopalo je sposobnost elite da propoveda „zajedničke evropske vrednosti“ i nije bilo prijatno posmatrati Nemačku i Francusku kako se lomataju da sklope ugovore sa egipatskom diktaturom. Nakon što je Simens obezbedio ugovor za izgradnju najveće plinsko-parne elektrane na svetu u Egiptu, Sigmar Gabriel, zamenik kancelarke (socijaldemokrata), javno je nazvao Sisija „impresivnim predsednikom“. Da i ne pominjemo nedavnu nečasnu nagodbu Unije sa Turskom. Preambula nikada prihvaćenog „evropskog ustava“ opisuje Evropu kao „posebno područje ljudske nade“. Za mnoge izbeglice ona to očigledno i dalje jeste, ali uloga prethodnice u borbi za univerzalne vrednosti, koju je Evropa sama sebi dodelila, danas je u najmanju ruku sumnjiva.
Ima i drugih koji se potajno nadaju brexitu. Finansijski moćnici na kontinentu nadaju se preuzimanju londonskog biznisa. Južne zemlje se nadaju da će se ravnoteža moći pomeriti u njihovu korist i da će izmaći nemačkoj poluhegemoniji. Italijanski premijer Renzi uvežbava ulogu evropskog lidera još od Hollandeovog bednog poraza 2012. On je protiv politike štednje i ima ambiciozne planove za dalje integracije, između ostalog za zajedničko evropsko rešenje problema nezaposlenosti. Po Renziju, višestruka evropska kriza pruža mogućnost nagodbi: na primer, Italija bi mogla da pomogne Nemačkoj oko izbeglica kada bi Nemačka ublažila zahtev za strogo poštovanje pravila nacionalnog deficita. Zasad Berlin odlučno odbija takve predloge; kada bi malo popustio, uskoro bi se postavilo pitanje da li i drugi „severnjaci“ žele da se povedu za brexitom. Ankete pokazuju da ako Britanija ode – i većina Šveđana će to poželeti. Jimmie Akesson, lider desne populističke stranke Švedski demokrati već poziva na referendum o članstvu u EU. Bilo kako bilo, jasno je da u slučaju brexita EU ne bi imala razloga da bude velikodušna prema Britaniji.
I pobornici secesionizma, druge po važnosti politike identiteta u današnjoj Evropi, verovatno očekuju dobiti za sebe od brexita. Moguće je da bi posle njega usledio referendum o nezavisnosti Škotske, koji bi mogao biti uvod u raspad Španije, Belgije, a možda i Italije. Čak i ako bi nezavisna Škotska bila primljena u EU, time ne bi bio rešen problem secesije Katalonije, a još manje su šanse da bi Lega Nord odustala od ocepljenja „Padanije“, tvorevine svoje mašte, od ostatka Italije. Podela Belgije bi značila da će bar jedna strana izgubiti prestonicu Evrope Brisel, itd.
Evropa još nema institucionalnu arhitekturu kojom bi uspostavila svoju stabilnost. Evro je stvorio upravo one konflikte koje je evropska integracija trebalo da predupredi. Jedan od osnivača Unije, francuski ministar spoljnih poslova Robert Schuman, govorio je o „detoksikaciji odnosa Francuske i Nemačke“. Sada se nacionalistički otrov vratio u gotovo sve delove Evrope. Kao da niko ne može, pa čak i ne želi da se kreće ka „sve tešnjem jedinstvu“. Cameron je otvorio mogućnost izlaska svoje zemlje iz zajednice koja je većini Evropljana postala besmislena. Sa druge strane, ni u jednoj zemlji članici još uvek nema većine potrebne za istupanje iz evropskog kluba naroda.
I ako Britanija ode bez Škotske, ona neće nužno ostati bez dve evropske tekovine posleratnog perioda: mira i razvoja (mada ekonomisti upozoravaju da će razvoj biti usporen). Ali će izvesno izgubiti moć. Neće sedeti za stolom kada EU, najveća ekonomija na svetu, bude sklapala poslove sa Kinom i SAD. Angela Merkel se revnosno trudila da Cameron ostane privržen ili bar zainteresovan za Evropu u kojoj Britanija ima ogroman uticaj zahvaljujući svojoj ekonomiji i, ne na poslednjem mestu, vojsci.
Ostanak Britanije neće rešiti probleme EU sa Šengenom ili evrozonom, ali učvršćivanje Šengena i jačanje evrozone nisu nužno pretnje za Britaniju. Ona nije osuđena na ulogu večite kvariigre, a pogotovo ne na ulogu solipsističke nacije u kakvu ju je pretvorio Cameronov loše tempirani referendum. Brexit bi Nemačku učinio moćnijom, dok bi Britanija koja bi ostala i selektivno sarađivala sa Berlinom od EU učinila stabilnije i manje toksično mesto. Najzad, posle razdoblja koje će u istoriji ostati zapamćeno kao decenija izgubljena za Evropu, EU bi ponovo mogla da postane područje nade.
London Review of Books, 02.06.2016.
Prevela Slavica Miletić
Peščanik.net
