Njegovo pismo prenosimo u cjelini:
„Crna Gora je u svojoj istoriji imala nekoliko značajnih hotela koji su vremenom postali kultna mesta i ikone gradova, ali je njihova sudbina dramatično menjana. Aktuelni primer Hotela Podgorica, je povod pisanja ovog teksta.
Navedena priča kao da ima neku čudnu sudbinu, koja nije vezana samo za ovaj hotel – i neki drugi hoteli, poput Hotela Avala u Budvi ili Hotela Crna Gora u Podgorici nestali su, tj. transformisani i pored njihove neosporne važnosti za kulturu Crne Gore. Kada već govorimo o hotelima spomenimo i čuveni hotel Lokanda na Cetinju, ili kotorski hotel Vardar. Konačno Grad Hotel Sveti Stefan i njegova istorija puno toga mogu reći o nama. Značajni su kao arhitektonska dela, zatim kao istorijsko nasleđe arhitekture i turizma, kao simboli gradova i društvenog života gradova, kao memorija zajednice. Sve to do sada nije uticalo i pomoglo da se ova zdanja sačuvaju. Zašto?
Devedestih godina XX veka neko je izgovorio grotesknu glupost: da će srušiti Dubrovnik i napraviti ga starijim i lepšim!!! Mostar, Sarajevo, Vukovar… Nije slučajno da je Bogdan Bogdanović, Kanin profesor i na izvestan način mentor bio proganjan i ozloglašen zbog izjave da smo urbicidni narod, jer grad se može ubijati na razne načine ne samo u ratnom razaranju. U arhitekturi i urbanizmu se danas to ogleda u sposobnosti uništenja gradova njihovom nasilnom izgradnjom koju diktira sistem tržišta nekretnina koje traže i teže da osvoje svaki kvadrat slobodne površine unutar izgrađenog konteksta, uz opravdanje da se tako otvaraju radna mesta. Istovremeno tako dobijeni kvadrati u gradovima u materijalnom smislu za njih su najjeftinije plaćeno zemljište obzirom na izgrađenu infrastrukturu koju poseduju. Kada se ne može drugačije doći do prostora za gradnju onda se primenjuje poznato i olako izgovarano opravdanje preduzimača i priučenih izvođača: da je lakše i jeftinje srušiti pa graditi novo nego popravljati staro. Za rušenja svaki razlog je dobar - od onih da je objekat nestabilan, da je neadekvatan, da je prevaziđen, da je iz vremena koje je prošlo, da je neracionalan, da je nedovoljnih kapaciteta itd.
Zaboravljaju oni koji odlučuju o toj sudbini građevina da nam je potreban kontinuitet u svakoj oblasti našeg života, a pre svega u ambijentu, u prostoru koji nas okružuje. U čemu je inače, ako ne u tome, draž i vrednost prijestonice Cetinje koju već jedan vek obilazi čitav svet?
Furija tržista nekretnina je nepredvidiva neman koje se treba čuvati, nastupa u korist dobrobiti sredine da bi je ubrzo kao korov uništila. Crnogorski hoteli koji nestaju su deo kolektivne memorije koju neko sistematski napada, ruši, menja, skrnavi i falsifikuje skorojevićkim idealima o velegradu, napretku i prosperitetu u zemlji koja je simbol očuvanja tradicije i poštovanja predaka!?
Poštovane članice i članovi grupe “KANA – ko, ako ne arhitekt”, ovo pismo vam pišem kao odvažnim stručnjacima i cenim vašu inspiraciju imenom vaše slavne sugrađanke, crnogorske arhitektice, učenice Bogdana Bogdanovica i Luisa Kana, koja je napravila niz značajnih građevina nekadašnje Jugoslavije i među njima svoje remek delo Hotel Podgoricu za koji joj je dodeljena Borbina nagrada 1967. godine, neka vrsta jugoslovenskog Oskara za arhitekturu, i to sa argumentacijom da je ostvarila egzemplarno jedinstvo arhitekture i prirode na obali Morače u Podgorici.
Vaša aktivnost predstavlja dokaz da je njeno delo ušlo u kulturološku mrežu zemlje, regiona i sveta. I šta god da se desi u ovom jasnom “slučaju” i ko god da pobedi, KANA će uvek pobediti, jer grupa KANA je za mene dokaz da je poruka prve crnogorske izložbe arhitekture u Veneciji, koja je i bila stvorena za budućnost do nje i stigla, kao i sama poruka Kaninog dela.
Simbol izložbe u Veneciji - Hotel Podgorica, je simbolizovao filozofiju crnogorskog eko-logičkog odnosa čoveka Crne Gore spram prirode koji se materijalizuje kroz arhitekturu, pa je tako Hotel Podgorica i više od samog hotela; on je početak jednog novog grada na obali reke, jednog novog urbanizma i jednog novog odnosa ka prirodi koji anticipira svoje vreme za nekoliko decenija.
Da li je vlasnik ovog Hotela svestan činjenice da je u posedu jedne neprocenjive vrednosti? Ako nije, onda država koja zastupa građane i više ciljeve od privatnih treba da osvesti činjenicu da je Kanin Hotel, baš kao i plaža Galeb, Stara varoš i čitav taj deo na obalama Morače i Ribnice važna ambijentalna vrednost i deo prošlosti na kojoj počiva budućnost grada, i da posle rušenja, GENIUS LOCI tj. duh mesta nestaje nepovratno.
Ovo jedinstveno delo crnogorske arhitekture koje nam svima pripada i o kojem danas, na svu sreću mladi arhitekti Crne Gore žele da brinu, crnogorska javnost i donosioci odluka treba da prepoznaju i uvaže ukazujući im poverenje, i treba da stanu uz njih u odbranu nasleđa!“
Foto: scen.uns.ac.rs
