Po svim merilima to je impresivan, zapanjujući uspeh. Sa svojih 27 godina, poreklom iz siromašnog dela Londona, odrasla sa samohranom majkom, Adel je najuspeliji kulturni izvozni proizvod Britanije posle Bitlsa. Znači, to nisu tinejdžeri koji slažu glasove ili neka supergrupa, već kantautorka koja peva pesme kakve manje talentovani autori štancuju kao na fabričkoj traci, a ona ih svojim jedinstvenim dodirom pretvara u muziku blisku svima, starima i mladima, hipsterima i njihovim roditeljima, ovde, tamo i svuda.
U čemu je tajna Adelinog uspeha? Odgovor na ovo zanimljivo i složeno pitanje nećete naći u britanskim medijima. „Pet godina kasnije Adel i dalje stoji pred kućom bivšeg dečka i suznih očiju cipelama gađa prozor njegove spavaće sobe“, objavio je Guardian. „Novi album je inovativan koliko i stari preklopni mobilni telefoni, a na trenutke i sasvim isprazan“, kaže Time Out. I Independent tvrdi slično: „Monotone klavirske balade… prepuštanje ljubavnim patnjama oglašenim na bilbordima u pesmama kao što je zaista zastrašujuća ‘Hello’, u kojoj njen alter ego uhodi i proganja bivšu ljubav, da bi ‘još jednom porazgovarali o svemu’ – pet reči od kojih se ledi krv u žilama svakog muškarca“.
Ne treba ni da naglasim da su u pitanju muški, uglavnom sredovečni rok kritičari, što je posebno jasno iz komentara o ženi koja „suznih očiju cipelama gađa prozor njegove spavaće sobe“ i peva reči od kojih se „ledi krv u žilama svakog muškarca“. A baš taj moćni glas je okosnica njenog uspeha. I ona jeste žena. I to ne bilo koja – ona potiče iz radničke klase. A koga je briga za to šta radnička klasa ima da kaže o bilo čemu?
Muzika je jedini segment javnog života odakle do nas još uvek ponekad dopiru glasovi crnih mladića ili devojaka iz radničke klase. I opet naglašavam samu srž Adeline privlačnosti, njen glas koji daje uverljivost bazičnim ljudskim emocijama kao što su osećaj gubitka, kajanja, boli. Svi to osećamo, i žene i muškarci. Problem je u tome što Adelina ženskost odbija određenu vrstu publike, zadužene da prezire žene u javnom životu. Ako mi ne verujete, pogledajte komentare ispod ovog teksta.
Uprkos svemu, Adel je uspela. Njoj nije bilo suđeno da bude broj jedan na top listama. Ne, ona je trebalo slaže robu u nekom supermarketu ili da bude dadilja, zanimanje koje je odabrala kada se nedavno pojavila na takmičenju sopstvenih imitatorki u emisiji Grahama Nortona na BBC-u, u nastupu koji je toplinom i neposrednošću dirnuo sve osim najokorelijih rok kritičara.
Devojke iz Vest Norvuda ne postaju globalne zvezde. Ne postaju čak ni novinarke, pravnice ili službenice. Karijere koje su deci iz radničke klase nekada bile dostupne to više nisu. Gluma je povučena u zaštićeni rezervat srednje klase. Čak je i sport gentrifikovan: trećina osvajača medalja na Olimpijadi 2008. došlo je iz privatnih škola. Priča o Adel, devojci iz radničke klase koja se sa ulica južnog Londona probila do vrha postala je nemoguća u ovoj realnosti.
Ako ste alergični na osećanja koja stoje iza njenih pesama, razmislite o tome kako je sve to omogućila jedna britanska škola na Krojdonu. Adel je dobila vrhunsko obrazovanje koje je delimično finansirala britanska vlada. „Deca su dolazila u školu puna poleta“, rekla je. Nije to nikakva velika filozofija. U pitanju su samo novac, porezi, javne službe i prestonica koja radi u korist svih stanovnika, uključujući i one najsiromašnije, i svima pruža šansu. Toga više nema. Priča koju smo živeli od obnove posle Drugog svetskog rata, državno zdravstveno osiguranje i opšte socijalno osiguranje, kultura radničke klase 60-ih godina prošlog veka, radnička deca koja završavaju fakultete i vraćaju se kući sa knjigama poezije i poznavanjem francuskih vina – ta priča je mrtva.
Možda je to izvor Adeline sirove snage. A na vrh ju je lansirala naša nostalgija za tim vremenima koju učitavamo u elegičnu pesmu „When we were young“. Adel je iskusila neverovatne životne promene. Pre samo 11 godina je bila nepoznata tinejdžerka. Kajanje, gubitak, bol – trebalo bi da svi to osećamo. Britanija koju smo voleli nestaje. Adel ne gađa cipelama prozor bivšeg dečka. Ona jeste to o čemu peva: ovaploćenje društvene mobilnosti i socijalnog preobražaja, talenat koji pobeđuje okolnosti svog rođenja, priča o vremenu koje je sada iza nas. Želite još nostalgije? Zamislite devojku od 16 godina iz današnjeg Vest Norvuda i zapitajte se koje su njene šanse u ovom svetu.
The Guardian, 29.11.2015.
Preveo Đorđe Tomić
Peščanik.net
