,,Govorit Moskva“ - ove dvije kultne riječi iz naslova su bile najava Radio Moskve i nekada su moćno odzvanjale u umovima naših predaka. Za vrijeme Drugog svjetskog rata su slušane u potaji i sa nadom, a slušaoci, antifašisti, rodoljubi, komunisti, koji bi bili uhvaćeni na djelu - grdno bi platili slušanje. Četnici su tada slušali Radio London, jer su izdajnički kralj i vlada bili tamo. Nakon oslobođenja, Radio Moskva se mogao slobodno slušati par godina, a onda nakon 1948. godine slušaoci su opet grdno plaćali, sve do Hruščovljeve pokajničke posjete. Tada je opao interes za Radio Moskvu, jer su se generacije rođene poslije rata dočepale radija i slušale Radio Luksemburg i Radio Supersonik. Slušali smo rock’n roll, gledali zapadne filmove, putovali gdje smo htjeli i osjećali se kao moralni pobjednici nad rigidnim socrealizmom. Poraženi četnici su i tada slušali London i Glas Amerike zbog antikomunizma tih stanica, a i zato što je četnička emigracija bila jaka u tim zemljama. A da, slušali su i Radio Šabac.
Onako čupavi, lijevoumni i nesvrstani, mi smo ih ignorisali kao tužni bezopasni rudiment iz loših vremena. Uostalom, ljevica je tada bila moćna i u Evropi, a Ernesto Če Gevara, poslednji moj idol u životu, bio je obožavan od američke hipi omladine. Onda smo 90-ih razvalili onu divnu zemlju, i na njenim razvalinama, poput korova, nikli su fašisoidni četnički mutanti. Kakva su došla vremena, ti mutanti sada slušaju Moskvu, a mi Brisel i Glas Amerike. U međuvremenu su umrli rock’n roll i komunizam, a zavladali neoliberalizam, fundamentalizam, terorizam i turbo folk. Ništa nije isto, čak ni slično, i ne mogu da vjerujem da su poluinteligenti iz vodstva podgoričkih protesta oborili čuvenu Ničeovu tezu o vječnom vraćanju istog. Doduše, možda krivo tumačim fenomene jer se ovi poluinteligenti neprestano lažno predstavljaju. Jedino što je isto je - imperijalni odnos Moskve prema nama, te sam opet povjerovao Ničeu, jer naučne teze se postavljaju na osnovu posmatranja bitnih trajnih fenomena, a ne na osnovu njihovog odjeka kod sitnih idejnih prevrtača.
I onda se sjetim da je moj pokojni đede Pavle, iako nepismen, bio veći ničeanac od mene, da je na osnovu tradicionalnog crnogorskog vaspitanja nepogrešivo vršio vrednovanje i „prevrednovanje stvari“. Kad je moj otac, kao mladi skojevac 1946. godine okačio Staljinovu sliku na zid, đede ga je upitao: „Što je ovo, što će ovi brko na moj zid?“. ,,Ali, tata, to je Staljin, predsjednik SSSR-a“, odgovorio mu je moj otac. ,, Znam ja ko je on, ali što će on na moj zid? Nije mi otac, nije mi stric, nije mi krsna slava, miči to otolen“! Kako moćno, kao da je čitao „Sumrak idola“. Ili kad se moja najmlađa tetka spremala da izađe jedno veče, on je pitao: „Đe ćeš to, đevojko“? Ona odgovori da ide na partijski. „A đe si sinoć i preksinoć bila“? ,,Na partijski, Pavle“, odgovori ona. ,,Da nije puno tijah partijskijah, ti si vjerena“, opet će đede. „Moram Pavle, bručimo Đida“, odgovori ona. „Sjedi tun, Boga ti jeben, nikoga ti nećeš bručit dok si u moju kuću. Jeben ti partiju i državu u kojoj moja Mileva bruči Đida“, završio je đede diskusiju. Nije čitao Đilasovu „Anatomiju jednog morala“ niti „Ljudsko odviše ljudsko“ od Ničea, ali je jednostavno znao da njegova Mileva ne može da bruči Đida.
Šta bi dobri moj đede rekao da zna da je Knežević u carstvujušču Rusiju da u Dumi čini eglen sa Putinom i svitom, a Savo Kentera nas strateški vodi u NATO? Ne bi ni pisnuo, kap bi ga očistila. To bi bilo previše za njega. Za njegove pojmove to su karnevalski likovi, i nema te mađije kojom bi mogli doći na vlast ili imati takvu moć kakvu oni umišljaju da imaju. Mi smo izgubili tu sposobnost čistoga rezonovanja koju su imali naši preci. Ili nas je ubila lektira ili nesojluk ili nešto grđe od oboje. Ali izdržaćemo do početka decembra i poziva za NATO. I, ko zna, možda sve nije pravilan krug. ,,Govorit Moskva“ ne zvuči više onako pompezno i strašno. Ne zato što Moskva ne bi mogla i sada da bombarduje, nego zato što Moskva sada nema šta da kaže. Ona više nije alternativa kapitalizmu ili bilo čemu drugom .Ona je samo još jedna sila na planeti. Neće nas bratska toplina ni od NATO-a grijati, ali bićemo sigurni i sjedićemo za stolom za kojim se odlučuje. A šta ako pođe naopako? Ne znam. Znam samo na čiji zid neće slika Kneževića i Putina, taman kuća izgorela.
Piše: Milorad PUSTAHIJA
