Datum koji je prošao tranzicioni put od slave do zaborava. Takva je sudbina 5. oktobra posle 15 godina od kada su građani rekli „ne” Miloševićevom režimu na jednom uličnom skupu koji se završio bez krvi. U vreme vlasti DOS-a i stranaka koje su ga vodile datum je obeležavan kao istorijsko dostignuće, a njegovi tvorci smatrali su ga Danom demokratije.
Ali, možda baš zbog te demokratije i mogućnosti naroda da potpuno slobodno bira, proteklih godina 5. oktobar kao da nije više toliko popularna tema, a broj kritičara, kojih je uvek bilo, raste. S desnice se sve glasnije čuje da je taj datum „čedo” stranih službi, više nego volja naroda. Vašington nije krio da je u poslednjoj godini vlasti Slobodana Miloševića sa nekih sto miliona dolara pomogao političke stranke, nevladine organizacije i medije koji su se borili protiv Miloševića, ali se često zaboravlja da su na ulice Beograda tog dana izašle stotine hiljada građana i da bi masovnost skupa pred Skupštinom Srbije mogla da se uporedi s mitingom podrške Miloševiću na Ušću 1988. godine.
Pominju ga i kao državni udar koji je na prevaru izveo tim nečijih agenata, ali zaboravljaju na predsedničke izbore koji su održani deset dana ranije, i da je kandidat opozicije 24. septembra osvojio pola miliona glasova više nego Slobodan Milošević, što je priznala čak i vlast dok je pokušavala da pokrade izbore. Vojislav Koštunica osvojio je gotovo dva i po miliona glasova: da li je toliki broj građana Srbije bio u zabludi i tako lakom da ih zavara propaganda inostranih centara moći?
Deceniju i po posle tih zbivanja ne čudi da oni koji danas vode Srbiju ne pominju mnogo 5. oktobar, kao nekadašnji protivnici njegovih organizatora. Ali ne utrkuju se baš ni kao kritičari tih dešavanja. Dosovci tvrde da je to zato što bi neko mogao da ih pita u čemu se to, naročito na spoljnopolitičkom planu, razlikuju njihovi programi, pogotovo kad je reč o evropskom putu, poboljšanju odnosa u regionu, jačanju privatnog sektora, zaštiti građanskih sloboda i prava...
Još jedna od danas zaboravljenih teza jeste da je ta promena bila prva „obojena revolucija” bez građanskog rata i ljudskih žrtava. Bila je model koji su mnogi maštali da izvezu u neke druge zemlje. Ali iskustva iz Srbije nisu se baš ponovila na Bliskom istoku ili Ukrajini.
Istoričari će se još dugo sporiti oko toga da li je Milošević mogao drugačije politički da odigra, ako ne 6. oktobra, kada je priznao pobedu i poželeo sreću Vojislavu Koštunici, a ono 25. septembra, kad je imao opciju da prizna poraz na predsedničkim izborima ali i da formira saveznu vladu sa svojim crnogorskim koalicionim partnerima. Njegovi socijalisti i dalje su činili vladu koja je i posle tog datuma bila legitimna.
U svakom slučaju, miran i brz odlazak Miloševića kao da je razotkrio sve slabosti onih koji su ga smenili. Nije bilo potrebno ni nekoliko meseci da raskol Zorana Đinđića i Vojislava Koštunice postane važnija tema. Umesto o tome kako dalje, raspravljalo se da li je za 5. oktobar zaslužniji lider DS-a, kao organizator, ili predsednički kandidat iz DSS-a za kojeg su ljudi glasali. Đinđić je, naime, obelodanio da se pre raspleta sastajao s Miloradom Ulemekom Legijom, kog je ubedio da ne potegne oružje na narod.
Konflikt dvojice najvažnijih ljudi (Đinđićevi ljudi kritikovali su Koštunicu kao nacionalistu koji sarađuje s „Miloševićevim ljudima”, poput Radeta Markovića i Nebojše Pavkovića) preneo se i na ostale lidere DOS-a i imao je visoku cenu. Bilans svega je da su danas tek neki od njih u parlamentu kao senka opozicije koja su nekad bili ili su pali ispod cenzusa, a u vlasti su tek Rasim Ljajić i Velimir Ilić.
Teško je predvideti šta će o 5. oktobru javnost misliti za 10 ili 15 godina i da li će ga zvati revolucijom, prevratom ili državnim udarom. Možda će to bolje znati budući istoričari, rođeni posle 2000, umesto današnjih analitičara koji su svedoci tog događaja. Ako 5. oktobar budu nazvali revolucijom, moći će da dodaju da je ona pojela svoju slavu i svoje vođe.
Nikola BELIĆ
Politika.rs
