Pošto danas važi deviza anything goes, sve je moguće i dopušteno, pogotovo u virtualnoj sferi, i pošto živimo u vreme totalnog informacijske prenaseljenosti, što važi i za kulturu, muziku itd, relevantnost ili tačnije, uticaj kritičkog, buntovnog iskazivanja je bitno manji nego što je bio u kontrolisanom, cenzurisanom socijalističkom kontekstu. Ali to nipošto ne znači da takvo iskazivanje, ako je iole autentično i ne svodi se na kloniranje starih uzora, nema smisla – naprotiv: kao otpor totalnoj prevladi i u muzici tog jednoumlja, koje danas nije ništa manje nego za vreme „totalitarizma“ - to je jednoumlje TINA – nema alternative krasnom novom svetu (neo)liberalnog kapitalizma i liberalne demokratije, a u muzici pa i široj kulturi to bi značilo: „sve je jednako značajno“, nema ničega što je etički i estetski bolje i društveno poželjnije od komercijalne i opšteprihvaćene, neuznemiravajuće pop-rok kiča i čiste zabave
Nema posebne potrebe za predstavljanjem Igora Vidmara starijoj i sredovečnoj urbanoj publici. U pitanju je čovek „najodgovorniji“ za promovisanje progresivnih rok snaga u bivšoj Jugoslaviji, možda najpoznatiji kao pank-ideolog i producent Lajbaha. S druge strane, od početka sedamdesetih do danas nije samo kulturni nego i politički opozicionar, počev od uređivanja aktuelnopolitičke redakcije kultnog Radio Študenta i govora koji je održao protiv američke podrške desnog puča u Kambodži, preko isključenja iz Komunističke partije i dvostrukog zatvora, do cenzure koju je pretrpeo u emisiji Studio Siti na TV Sloveniji, kao nedeljni kolumnista...
*Kako Vam se danas čini kvalitet bendova koje ste krajem sedamdesetih i osamdesetih promovisali kao novinar, teoretičar, producent – Buldožera, Pankrta, Lajbaha, Prljavog kazališta...?
Muzički kvalitet pomenutih bendova nije ni danas upitan, barem za njihove poklonike i etablirane kritičare – što ja nisam. Ali tehnička veština, rutina muzičkih obrtnika kod tri od ova četiri nije bila u prvom planu, sa iznimkom Buldožera koji je „konkurisao“ Dugmetu; a ni kod četvrtog – Prljavog kazališta, ali kod njega su tu bili profesionalci Jugotona, dok su ostali, a pogotovu Pankrti i Lajbah, zavisili od sebe, a produkcijski od povremeno nadahnutih diletanata poput potpisanog... Kasnije se to naravno promenilo.
Dakle, po mom uverenju ključne su bile ideje i odnos, “attitude“, u tekstovima kao i u muzici, pogotovo kod Lajbaha; zapravo, ključna je bila ideja – kod Buldožera ikonoklastika, nepoštovanje vrednosti sistema – „molim vas, gde je tu najbolje mesto za samoubistvo?“ – samoubistvo u idealnom socijalističkom društvu? Dakle, „potpuno uvredljivo parodiranje klasike“, ako mogu da parafraziram velikog Glavana – PUP(a)K. Buldožer je, što se mene tiče, prvi probio neke bitne barijere u jugo-roku, a time je i delimično i nehotice obnovio neka držanja i stajališta studentskog pokreta '68 , koji, uzgred rečeno, nije tek odumro ili se predao sirenama buržoaskog društva kao na Zapadu, nego je bio sistemski potkopan i zatrt sa strane režima - u '74. i formalno sa ukinućem autonomnih studentskih političkih organizacija – u Ljubljani Skupnosti/ Zajednice/ studenata.
U slučaju Buldožera nije se radilo o direktnoj političkoj subverziji, Brecelj i Bele su po mom mišljenju bili prilično svesni stvarne situacije, a imali su verovatni i, nazovimo, „hipijevski“ otpor prema politici kao takvoj, ali su baš sa tom distancom, disrespektom, apsurdom i tvrdom satirom uspostavili misaoni horizont, autonomiju per negationem: znamo što nećemo, ne znamo ni tačno šta hoćemo – ali sigurno hoćemo nešto drukčije od postojećeg. To je po mom skromnom mišljenju prvi put u Jugi uspostavilo mogućnost alternative u jednoj situaciji koju je tadašnji režim hteo da fiksira na sličan način – ali u težim uslovima za sebe – kao i ovaj globalni danas, dakle: TINA ili, po naški, NEMA, nema alternative! To je bila za Jugu luzerska priča u svetu brzog uspona neoliberalizma, ali je tu ipak još bio Tito pa i SSSR....
Znači, Buldožer je naznačio celi novi horizont mogućnosti koji su onda Pankrti fiksirali u niz direktno antirežimskih i anti-status-quo izjava koje su začele i oblikovale slovenački i YU-pank, i to kao nešto značajno više od čiste zajebancije tipa Pekinška patka, ali i od art-novotalasnih eskivaža koje po mom mišljenju označavaju jedan deo – ali ne sve – beogradskog Paket aranžmana. U Zagrebu su Prljavci brzo odustali jer su pomoću Jugotona ali i top-jugo medijsko- kritičarskog dueta Glavan-Vrdoljak brzo skapirali šta se može a šta ne i šta je unosno, a ostale nove zvezde „muzike za ples“ i „svi marš na ples“, Film i ini su ih sledile – izuzev kasnije Džonija Štulića i Azre i nekih andergraund bendova koji su premalo poznati... dok je pravi a ipak dosta popularan duh panka pod Hrvatima živeo u Rijeci, Puli, Vinkovcima...
Lajbah je naravno bio priča za sebe ali ne i lišen veze sa pank pričom; pošto je Lajbahova priča i kod vas dosta poznata, samo ću o toj vezi parafrazirati Fon Klauzevica: Lajbah je bio – u svojoj estetsko-ideološkoj inventivnosti, originalnosti itd. – ipak i nastavak panka drukčijim sredstvima, sa idejom u centru, čak sa proklamacijom „akcije u ime ideje“. Tu je želju kod nas tada imao i hardkor pank, ali nije imao sredstava i platforme, bio je već pomalo „retro“.
Da li se Jugoslavija morala raspasti i zbog kulturnih razlika između Slovenije i urbanih centara koji su kulturološki bili avangardni, i ostatka, tj. većine države, kojom je vladao populizam?
Nipošto, kulturne razlike koje pominjete bile su više simptom negoli bilo kakav uzrok; kad bi to bile iole šire značajne razlike, da je sve ostalo kod kulturnih razlika pa i dobrog starog šovinizma kojeg je uvek bilo na sve strane, Juga se ne bi nikada raspala. Tu je bila u prvom redu ekonomija i politika, zapravo politička ekonomija, i to ona spoljnja puno više nego što je to običaj misliti „na ovim prostorima“.
Sve je to već dosta poznato, pa ću samo ponoviti: Jugoslavija koja je, uzgred rečeno, bila u famoznom klubu najrazvijenijih – OECD – od njegova početka '61. (naravno tada iz drugih razloga), našla se u sličnoj situaciji kao mnoge države posle finansijskog kraha 2008: ulogu toga kraha imala je za Jugu smrt garanta političke stabilnosti '80. i time sigurnosti otplate dugova Međunarodnom monetarnom fondu i Svetskoj banci, pa smo odjednom morali da počnemo otplaćivati te dugove, očito nisu hteli da ih reprogramiraju, i tada je došlo do eksplozije štednje, koja je danas opet osnovna dogma neoliberalne Europe , a u Jugi osamdesetih imali smo one poznate ekscese u štednji devizama – nema kafe, banana, nema benzina....To je potenciralo nacionalne osećaje ugroženosti ili depriviranosti/resentimana i po mom mišljenju bilo polit-ekonomski uzrok političkog kraja Juge.
No dok je populizam i u muzici jačao, najpopulističkiji rok bend – Dugme – bio je prilično „politički korektan“ mada je predstavljao prvi uzlet jugo-roka kao savremene urbane kulture, i u tom smislu je bio objektivno u strukturnoj opoziciji sa režimom razapetim između ekonomsko-kulturno-društvene savremenosti sa svetom na jednoj i političko-bezbednosnog koketiranja sa komunističkom retro-avangardom staljinističkog tipa posle '68. i „proleća studentskog naroda“ na drugoj strani. Nije mi jasno zašto je to tako trebalo biti uprkos lekciji sovjetske invazije na ČSSR '68? Ili je ona ipak bila i poslednja injekcija halucinogene droge koja je obnovila iluzije Saveza komunista da se nasiljem može održati vlast? To sigurno neko zna.
U rok muzici je Dugme gubilo tlo, a Azra je na jugo-nivou napravila taj korak dalje unutar novog mejnstrima – bila je veoma popularna a istovremeno i autorska, autonomna pa i „društveno-kritička“ sa „Poljskom /Gdanjskom osamdesete“ i papom u Džonijevom zagrljaju... U Sloveniji se alternativa tada borila sa posledicama „naci-pank“ afere i zabranom imena Lajbah, ali smo bili u stalnoj vezi sa ostalim urbanim centrima – El-org, EKV, Koja i Idoli, da o zagrebačkim i riječkim bendovima ne pričamo... I tako je ostalo do danas, naravno sa prekidom u ratnim godinama.
Kako je bilo muzički delovati tada a kako danas? Koje bendove aktivno podržavate poslednjih godina i kako Vam se čini trenutna slovenačka i ex-YU scena, ako je pratite?
Nekad je bilo tehnički, organizaciono i kultur-politički teže organizovati koncerte što je bila i jeste moja glavna muzička delatnost, a lakše u marketinško-promocijskom smislu jer smo stvorili sasvim novu publiku i sasvim naše „slobodno“ tržište, ako mogu da zloupotrebim taj odvratan termin, zapravo je to bila cela jedna „scena“, skoro paralelan način življenja, pa je interes za bendove postojao i bez reklamne mašinerije isl. No imali smo autonomni, slabo kontrolirani Radio Študent, mada je i nacionalni Radio Ljubljana imao značajnu ulogu.
Danas je autonomne i celovite scene puno manje, dosta više sve zavisi od skupog klasičnog marketinga a novi „marketing“ društvenih mreža je volatilan i veoma atomizovan – svako ima svoje favorite a niko ne bi da su njegovi favoriti i favoriti drugih, tu je na delu taj veliki individualizam, zapravo u mnogo čemu već patološki narcisizam... Simptomatično je da od većih koncerata komercijalno dobro prolaze skoro samo stara imena, bilo indi bilo mejnstrim, osim naravno onih najvećih, a za njih je Slovenija premala. Alternativna scena je samo donekle imuna na ove pojave.
Bendove podržavam pre svega preko sedmične info-emisije na Radiju Slovenija i nešto malo kroz suport uloge na većim koncertima. A što se tiče ex-YU scene ponešto sam upoznat sa ex-YU indi alternativom, pankom, andergraundom i to preko brojnih koncerata u klubovima po Sloveniji a posebno u „Metelkovoj“, tom velikom i poslednjom pobedom direktne akcije alternativne scene koja je '93. okupirala i zaskvotirala bivšu kasarnu JNA u centru Ljubljane koju je tadašnja desna gradska vlast htela da sruši za svoje nekretninske poslove.
Bilo bi dragoceno da čitateljstvo u Srbiji obavestite o problemima koje ste imali kao politički analitičar i kolumnista poslednjih godina...
Nisam baš siguran koliko mogu ti problemi biti od interesa jer je ono vreme odavno prohujalo sa istorijom, a uz to radilo se o posledicama lokalne političke konjukture: kad je na vlast 2004. konačno došla desnica Janeza Janše, prvo se okomila na nacionalne štampane i elektronske medije, napravila nov zakon o medijima; a kada je opozicija pokušala kontrirati sa nacionalnim referendumom o tom zakonu, na TV Slovenija praktično se samo emisija Studio Siti u kojoj sam od početka krajem osamdesetih bio sedmičdni kolumnista i koja je imala priličnu autonomiju, izjasnila protiv zakona; a kad je referendum pao a zakon stupio na snagu, novo vodstvo info-programa zatražilo od je SS da me skine. Na kraju su me kolege takoreći žrtvovale i reduciran sam na kolumnu jednom mesečno.
Kad je na vlast pole četiri godine došao “socijaldemokrata“ Pahor, tražio sam da me vrate, ali nisam uspeo jer se zapravo ništa nije promenilo, jer je Pahor furao plašljivo, zagovarao “demokratsko nemešanje“ u medije, pogotovu javne; jednostavno nije se usudio čak ni da ispravi anomalije koje je bez skrupula za sebe postigao Janša, i kod toga je ostalo. Ta neprincipijelna, trula „nesveta alijansa“ desnice i „levice“ u slovenačkoj RTV još je uvek na delu, na štetu zaista temeljitog informisanja, istraživačkog novinarstva pa i komentarisanja koje je praktično isčezlo. Nije čudo da je nacionalni TV dnevnik puno manje gledan od komercijalnog , ali ne zato jer bi ovaj imao to što nacionalni nema, nego zato jer je duboko žut, senzacionalističan i površan. Dakle, dupla šteta za progresivnu građansku svest...
Da li možete da uporedite te probleme slobodnog izražavanja u demokratskom društvu i one iz sedamdesetih, kada ste u socijalističkoj Jugoslaviji izbačeni iz Partije i čak dva puta – ako se ne varam – bili u zatvoru?
Problem tzv. slobodnog izražavanja u demokratskom društvu je u tome da je ta sloboda bitno ograničena sve užim interesnim horizontom tzv. najšire „ciljne publike prosečnih građana“ koji su zbog gledanosti/reklama ili politike potrebni današnjim medijima, koji se legitimišu baš „demokratijom“ kao voljom većine. Ta podređenost medija stranačko-vladinim i kapitalskim interesima odražava se u samocenzuri urednika i novinara u javnim medijima, a u komercijalnim je na delu ono „zadovoljavanje potreba i želja prosečnog gledaoca“, dakle baš tog subjekta kojeg bi mediji trebalo da informišu i omogućuju mu dobro građansko opredeljivanje i odlučivanje. Tako nastaje začarani krug ili spirala nizbrdo, kad je to i takvo prevlađujuće gledateljstvo zbog svojih sve većih egzistencijalnih briga, obrazovanja isl, paradoksalno, sve manje zainteresovano za celovitu i kritičku informaciju, alternativne projekte i ideje, a sve više za potvrđivanje vlastitih predubeđenja, opšteprihvaćenih predrasuda, starih ideoloških podela isl, pa i za razbibrigu; znači: sve informiranje postaje info-zabava, a ozbiljno novinarstvo i komentarisanje privilegija manjine.
U socijalizmu pak problem je bio u manjku elementarne formalne demokratičnosti i pluralizma ali i konformizmu građana – ovo poslednje je još problem. No to je važilo do kraja sedamdesetih i Titove smrti, a iz partije sam izbacivan na početku sedamdesetih zbog simpatija za ideje nezavisnih marksista u Praksisu i pohađanja njihove filozofske Korčulanske letnje škole. A nakon toga u osamdesetima stvari su se polako menjale u medijima i u civilnom društvu, ali znatno sporije su išle promene u jednopartijskoj politici, i iz toga su proizašla moja dva kraća i administrativna zatvora zbog dvaju prekršaja – nošenja antinacističke i antinuklearne značke na kojima jeste bio kukast krst ali precrtan, a zapravo zbog mog angažmana kao pank-ideologa i aktiviste. Sa današnje distance i iz formalno totalne „slobode izražavanja“ svake vrste, pa i muzičkog, to se čini potpuno nerazumljivim, ali tada, krajem sedamdesetih i u prvoj polovini osamdesetih to je bio značajan simptom i poticaj slobode izražavanja, autonomna i autentična najava dolazećih promena, zapravo onih boljih jer su se i pank i Lajbah uz sav „nihilizam“ i kvazi-„totalitarizam“ ipak kretali u progresivnom kontekstu. I zato su smetali i na republičkom a sa aferom plakata za štafetu mladosti '87. i na saveznom nivou.
Rokenrol je od sedamdesetih do danas pretrpeo mnogo promena, od akcentiranja preko odbacivanja bunta, do svojevrsne rok-postmoderne u kojoj su klinci koji su zahvaljujući daunlodu sve preslušali pa danas sviraju muziku koja je pastiš i/li parodija njihovih (ne)omiljenih bendova... Kako Vam se čini ta situacija i uopšte šta očekivati od rokenrola u eri interneta?
Pošto danas važi deviza anything goes, sve je moguće i dopušteno, pogotovo u virtualnoj sferi, i pošto živimo u vreme totalnog informacijske prenaseljenosti, što važi i za kulturu, muziku itd, relevantnost ili tačnije, uticaj kritičkog, buntovnog iskazivanja je bitno manji nego što je bio u kontrolisanom, cenzurisanom socijalističkom kontekstu. Ali to nipošto ne znači da takvo iskazivanje, ako je iole autentično i ne svodi se na kloniranje starih uzora, nema smisla – naprotiv: kao otpor totalnoj prevladi i u muzici tog jednoumlja, koje danas nije ništa manje nego za vreme „totalitarizma“ - to je jednoumlje TINA – nema alternative krasnom novom svetu (neo)liberalnog kapitalizma i liberalne demokratije, a u muzici pa i široj kulturi to bi značilo: „sve je jednako značajno“, nema ničega što je etički i estetski bolje i društveno poželjnije od komercijalne i opšteprihvaćene, neuznemiravajuće pop-rok kiča i čiste zabave. Ali je stvaraocima sa takvim, alternativnim ambicija puno teže jer nasuprot sebe nemaju samo sistem i vladajuću potrošačku ideologiju, medije itd. nego i veliki deo svojih vršnjaka. Dakle takoreći celo dominantnu historiju-kao-završenu, jedinu moguću permanentnu i najbolju moguću „sadašnjost“.
No sada se ona prava konfliktna i krizna istorija već neko vreme na velika vrata vraća, ali na tako haotičan način permanentne i sve gore krize da je i najglasnijoj i najoštrijoj muzici teško da preglasa tu medijsku tutnjavu koja plaši javnost, tera je u naručje sve sumnjivijih garanata bezbednosti, stabilnosti i preživljavanja ili pak u zasebnost. No to nipošto ne znači da nema smisla.
E-novine
