Piše: Boško JAKŠIĆ
Evropa tek što je izašla iz finansijske krize tokom koje je Grčka delila Uniju po liniji sever–jug, sada je suočena s (verbalnim) sukobom sopstvenog zapada i istoka. Do juče slavljene članice „nove Evrope” optužuju se danas za „deficit sažaljenja”.
Suočeno sa stradalništvom paralelnog izbegličkog sveta, „područje slobode, bezbednosti i pravde”, kako EU opisuje Ugovor iz Lisabona, prečesto poništava vrednosti zajedništva, solidarnosti i humanizma, na koje je Evropa tako ponosna.
Nemačka kancelarka Angela Merkel bila je u pravu kada je rekla da izbeglička kriza primorava Evropu da razmotri da li je u stanju da živi u skladu sa sopstvenim, samoproklamovanim vrednostima.
Područje EU poznato iz vremena „hladnog rata” pod kolektivnim imenom istočna Evropa nudi negativan odgovor. Evropski istok, a Mađarska na prvom mestu, razotkriva se kao netolerantan, rasistički, nesposoban da prizove duhove solidarnosti koji su mu doneli slobodu pre 25 godina – kada je ponosno tvrdio da deli „evropske vrednosti”.
Od 1989, a posebno posle 2004, kada su postale članice Unije, okoristile su se velikim finansijskim transferima iz fondova EU dok danas gotovo sramno odbijaju da doprinesu rešavanju najveće izbegličke krize s kojom je Evropa suočena posle Drugog svetskog rata.
Ne radi se samo o moralu, solidarnosti, empatiji, vežbanki humanosti. Države zapadne Evrope – jezgra EU čija pravila prihvataju i nove članice – potpisale su 1951. Konvenciju UN o izbeglicama koja pravno obavezuje na pomoć onima koji beže od ratova i progona. Izbeglice koje stižu od Evropljana očekuju da žive u skladu sa svojim vrednostima.
Međunarodno pravo kaže da Evropa mora da obezbedi azil svakom istinskom izbeglici. U nedostatku zajedničke politike, nesposobni da se dogovore o kvotama raseljavanja 160.000 izbeglica po EU, evropski političari pokušavaju da izbegnu obaveze. Pre svega, sprečavaju ulazak u EU.
Mađarska u tome prednjači. Otvoreno krši odredbe Dablinske regulative po kojima odgovornost za izbeglice pripada zemlji u kojoj je izbeglica prvi put kročio na tle Unije.
Pred očima sveta podižu zidove „odbrane hrišćanstva”. Biskup iz Segeda upozorava da migranti žele da „preuzmu” kontrolu. Ide toliko daleko da tvrdi da papa Francis – koji je svakog katoličkog sveštenika po Evropi pozvao da prihvati jednu izbegličku porodicu – „ne zna kakva je situacija”.
Na izbeglice se ide suzavcem i vodenim topovima. Njima se vekne hleba bacaju kao da su stoka, šutiraju se njihova nemoćna deca. Tuku se srpski novinari. Ksenofobni populista, premijer Viktor Orban, ne vidi zašto bi se ponašao drukčije: izbeglice nisu evropski već nemački problem.
Nije Mađarska usamljena. U Poljskoj, zemlji od 40 miliona ljudi, vlada je u startu ispoljila spremnost da prihvati 2.000 izbeglica – isključivo hrišćana (kao i Slovačka). Izbeglice nisu problem istočne Evrope, jer te zemlje nisu učestvovale u bombardovanju Libije, jedna je od popularnih teza koju je lako osporiti – nije ni Nemačka.
Kakav to iskrivljeni argument koristi premijer Orban kada kaže da se ne radi o izbeglicama već o migrantima koji traže „nemački život”. Čak i da je tako, da nema građanskog rata u Siriji ili rasula u Libiji, zar nije ljudski želeti „nemački život”? Kako Mađari ili Poljaci tako brzo zaboravljaju desetine hiljada izbegličkih predaka koji su budućnost tražili preko Atlantika, u Novom svetu?
Znam da deluje neprijatno, ali ova situacija neizbežno asocira na ne tako daleku prošlost kada su istočnoevropski Jevreji, preživevši Holokaust, bežali od ubilačkog antisemitizma svojih poljskih, mađarskih, slovačkih ili rumunskih suseda. Bežali su – u Nemačku.
Drugo objašnjenje čini nešto što bi mogli da nazovemo demografski inženjering. Evropski muslimani su u proseku osam godina mlađi od ostatka stanovništva, što je potencijal. Procene kažu da će 2030. radno sposobno stanovništvo Nemačke biti manje za šest miliona, pa migranti mogu da budu deo rešenja.
Ako je legitimno postaviti pitanje imaju li istočni Evropljani osećaj stida, opravdano je i pitanje da li se Orban toleriše samo zato što je Mađarska članica Unije? Neće biti.
Početkom 2000, prvi put u svojoj istoriji, EU je zavela sankcije nekoj od članica. Diplomatske kaznene mere izglasane su Austriji zbog ulaska u vladu krajnje desničarske, antimigrantske Partije slobode Jerga Hajdera.
Iako su sankcije bile manje-više simbolične, zanimljiv je argument kojim je branjeno njihovo donošenje: odbrana „zajedničkih vrednosti Unije”, kako je obrazlagao tadašnji šef nemačke diplomatije Joška Fišer. „Zajedničke vrednosti” EU, koliko je poznato, nisu promenjene. Kada je zatrebalo, Orban je svojevremeno bio pritisnut iz Brisela zbog zakona o Centralnoj banci koji se birokratama EU nije dopadao.
Danas EU „zajedničkih vrednosti” samo blago ukorava mađarskog ksenofoba. Da li se, može biti, Nemačka i saveznici kriju iza Mađarske, koja obavlja prljav posao odbrane „tvrđave Evrope”? Takav ambijent omogućava bljutave antiizbegličke karikature „Šarli ebdoa”.
Istočni partneri daju povod za opravdane kritike, ali i zapadna Evropa ima svoj deo odgovornosti. Simptomatično izbegava da osudi ono što je izbeglice pokrenulo da napuste svoje domove, nije spremna da razobliči sopstvenu ulogu, podršku i odgovornost za nastanak haosa na Bliskom istoku – kolevki izbegličke krize. „Organizovana neodgovornost” je termin koji najviše odgovara ponašanju mnogih evropskih političara koji se umesto solidarnosti i humanizma radije oslanjaju na vojsku, policiju, vodene topove, suzavac i podizanje novih barijera.
Ponosan sam na Srbiju, koja je rešena da sačuva ljudskost.
Boško JAKŠIĆ
Politika.rs
