Meta Votsonovog žučnog napada bili su Italijani, Poljaci, Jevreji i drugi evropski imigranti koji su tada stizali u SAD. Sto godina kasnije, ovog leta populističkog 2015, neki njihovi praunuci pozdravljaju Donalda Trampa dok on upadljivo sličnim rečima ocrnjuje novu generaciju imigranata.
Američki populizam ima složenu istoriju, ali Votson je dobar primer njenih paradoksa. Karijeru je završio kao senator koji bele protestante okreće protiv Afroamerikanaca, katolika i Jevreja, iako je na početku karijere 90-ih godina 19. veka kao vođa Narodne partije podsticao siromašne bele i crne ljude da se ujedine i svrgnu ekonomski poredak zasnovan na “moći novca”. Na kraju je bio sličan Donaldu Trampu, ali je na početku bio bliži Berniju Sandersu, koji bi se složio sa njegovom netrpeljivošću prema 1% najbogatijih. Neke Votsonove rane ideje su prihvaćene, na primer besplatno dostavljanje pošte u ruralnim krajevima.
Takva je varljiva priroda populizma: on može da podstakne reformu ili reakciju, idealizam ili svaljivanje krivice za nedaće na manjinske grupe. On cveta u periodima kao što je Votsonov i naš, kada veliki broj ljudi koji sebe doživljavaju kao kičmu Amerike (“proizvođače” u Votsonovo doba, “srednju klasu” danas) oseća da je igra nameštena protiv njih. To nisu “prezreni na svetu” – Sanders privlači obrazovano gradsko stanovništvo, a Tramp poslovne ljude iz manjih gradova. Svi oni imaju osećaj da im je narušeno pravo vlasništva i veruju u viziju starije bolje Amerike koja je sada ugrožena.
Populizam je više javno ponašanje i retorika nego ideologija i skup stavova. On govori o borbi dobra protiv zla i zahteva proste odgovore na teška pitanja. (Tramp: “Ekonomija? Sredićemo to. Zdravstvena zaštita? I to ćemo srediti.”) On ne trpi nagodbe i kompromise od kojih se sastoji demokratija. (I Sanders se u svojoj kampanji retko hvali uspesima koje je kod obe partije postigao kao predsednik Senatskog komiteta za poslove veterana.) Populizam je sklon teorijama zavere i apokalipsi – uverenju da je zemlja pred uništenjem za koje je kriva neka grupa zlotvora (Meksikanci, milijarderi, Jevreji, političari).
Ali populizam pre svega želi da progovori autentičnim glasom naroda. Sandersovi i Trampovi sledbenici hvale njihovu spremnost da artikulišu ono što obični ljudi osećaju, a političari se boje da kažu: “Ne slažem se u svemu sa Bernijem, ali verujem u njegove vrednosti i znam da nas ne laže”, izjavio je za ABC News Sandersov pristalica Lijam Djui. Sandersova sklonost da beskrajno raspreda priču, kao govornik na Konferenciji socijalističkih trudbenika iz 1986 – dok nastupa pred 27.000 hiljada ljudi – samo potvrđuje utisak o njegovoj iskrenosti. U njega veruju duboko razočarani ljudi. Tramp svoje obožavaoce pleni sirovom i neuvijenom retorikom.
Kao istovremeni fenomeni, Tramp i Sanders dele površne sličnosti. Nijedan nije bio član partije – njihov autoritet potiče iz direktne veze sa pristalicama, oslobođene svih institucionalnih primesa. Obojica agituju protiv spoljnotrgovinskih sporazuma, osuđuju nezaposlenost baratajući neproverenim podacima i gaje prezir prema političkoj klasi i prljavom novcu koji je održava na vlasti. Tramp je tako optužio investicione menadžere (omiljenu metu levice) da pomoću rupa u zakonu izbegavaju porez na proviziju: “Ti momci iz hedž-fondova rade šta hoće”, izjavio je za CBS News. “Premeštaju papire i čekaju da im se posreći.”
Ali između Sandersa i Trampa postoji velika razlika, dublja od razlike između njihovih ličnih stilova i položaja na političkoj sceni. Sanders, koji je veći deo svoje karijere bio autsajder među insajderima, svim srcem veruje u politiku. On političku arenu vidi kao borbu suprotstavljenih klasa (zaista mrzi bogataše, izgleda više i od Elizabet Voren), ali veruje da se njihovi sukobi mogu rešavati putem izbora i zakona. Ono što Sanders naziva političkom revolucijom bliže je zalaganju za dalekosežne, ali prihvatljive reforme. On predlaže oporezivanje finansijskih transakcija i raspuštanje najvećih banaka, ali ne zahteva nacionalizaciju bankarstva. Njegovi stavovi izazivaju zgražanje Vol strita, ali oni ostaju u okvirima racionalnog.
Tramp (kakva god da su mu stvarna uverenja) igra na kartu antipolitike. Od Džordža Volasa do Rosa Peroa, antipolitika je konstanta u novijoj američkoj istoriji. Međusobno različiti kandidati kao što su Džimi Karter, Ronald Regan i Barak Obama, dobijali su na izborima odbacujući omraženi posao političara, ili su se ponašali kao da su iznad njega. Tramp ovaj pristup podiže na nivo ekstremne demagogije. U rečniku njegove kampanje ne postoji reč prljavija od reči “političar”. On u publici stvara prezir prema samoj ideji rešavanja problema političkim sredstvima. Kina, Islamska država, imigranti, nezaposlenost, Vol strit: samo njega pustite da se time pozabavi – izgradiće zid, deportovaće 11 miliona ljudi, prepraviće 14. amandman, otvoriće radna mesta, pobiće teroriste. On može da reši sve probleme; on je lider koji pukom snagom svoje ličnosti može da preokrene propadanje zemlje u njen procvat. Tokom svog govora u Mobilu u Alabami, napravio je pauzu da bi se zapitao da li nam je potrebna predstavnička vlada. Upitao je gomilu od tridesetak hiljada ljudi: “Šta će nam izbori? To nam uopšte nije potrebno”. Onda je suzio oči i isturio donju usnu, kao pravi komedijaš koji izigrava nasilnika.
Nema mnogo primera populističkih nasilnika u američkoj istoriji (pada mi na pamet Hjui Long). Naša privrženost demokratiji, ako ne i njenim institucijama i profesionalcima, suviše je jaka da bi to moglo da prođe. Mnogi populisti ne pobeđuju na izborima, ali proširuju parametre diskursa i često ostvaruju važne reforme (setimo se Roberta M. la Foleta starijeg). Iako retko budu izabrani za predsednike, populisti – kao mladi i stari Tom Votson – čiste ili zagađuju naš politički prostor.
The New Yorker, 07.09.2015.
S engleskog prevela Slobodanka Glišić
Peščanik.net
