A kad su već sve Drine krive, od volje vam koju ćete izabrati da ispravljate. Hoćete ćirilicu – može. Hoćete obeležavanje Srebrenice – ima i to. Hoćete Kosovo – evo vam sad zahtev da se učlane u UNESCO. Naravno, uvek možete da potežete i starije Drine. Evo vam hrast, on je najstariji, mada i najmlađi kao Drina – tek jedna do dve vlade. U prethodnoj je rešavan pasarelama (sećate li se Velje Ilića?) i milionima dolara koje smo dobili u donacijama, u ovoj je ispravljen – testerom.
No, iako seča jeste jedna od tradicionalnih metoda (od seče knezova do najavljene seče kadrova), neke krive Drine se ispravljaju i manje drastičnim načinima. Javnim polemikama, na primer. A pošto televizije napuštaju taj vid sučeljavanja, sem časnog izuzetka TV Vojvodine, rasprave se vode po novinama. I najviše ih raspaljuju ljudi koji sebe oslovljavaju sa ”moja malenkost” mada je iz ostatka teksta lako zaključiti da sebe ne samo da ne smatraju malenkošću, nego naprotiv – smatraju se veličinom.
Ako izuzmemo temu ”premijer”, koja je definitivno evergreen, najviše se raspravlja o Grčkoj i šta ćemo sa njom. Sudeći po stavovima onih koji bi grčku krizu rešili kao i hrast, ispada da pragreh nije to što su Eva i Adam jeli sa drveta spoznaje, već što je Isus proterao lihvare iz hrama. Pa sad ljudski rod ima da ispašta taj njegov ”greh” zauvek, a svako osporavanje lihvarskih dogmi je jeres koja se ne oprašta.
(Kao mali doprinos raspravi, evo, da i ja ispravim jednu aktuelnu krivu Drinu: izreka ”buni se ko Grk u apsu”, nastala je u kraljevini Jugoslaviji jer Grci nisu zatvarali radnje neradnim danima, za šta su kažnjavani zatvorom, u kojem su se onda opravdano bunili što ne mogu da ostvare svoje pravo na rad – a ne na nerad, kako im se sada spočitava.)
No, ne morate biti Drina da biste bili krivi i da bi vas neko ispravljao. Dovoljno je da ste u javnosti poznati kao neko ko ispravlja krive Drine pa će se već naći oni koji će da vas proglase krivim i da počnu da vas ispravljaju sve dok ne postanete ispravni. Ili dok vas ne ugase, zavisi šta je jeftinije.
Tako je, kao i mnogi pre, iz naših života sada nestao i radio B92 (a ni televizija se ne oseća najbolje). Nestalo je još jedno mesto u koje smo se nekada pouzdali da će izvestiti o onome što nam se desilo. Ali, ne brinite, uvek nam ostaje Politika da objavi šta nam se desilo. U sekciji čitulje.
Peščanik.net
