Predrag Čudić je rođen 1943. godine u Beogradu. Objavio je brojne knjige poezije, proze, eseja, poezije za decu, kao i nekoliko drama. Ideološki nepodoban u svim vremenima i pod svim režimima, skrajnut i guran na marginu, Čudić uporno ispisuje svoj književni opus, odloevajući svim pritiscima. Nedavno je u izdanju Levog krila objavljena nova Čudićeva knjiga fragmentarnih zapisa "O prirodi stvari", što nam je poslužilo kao nepsoredan povod za ovaj razgovor.
*Objavili ste nedavno novu knjigu "O prirodi stvari", žanrovski raznorodnu: od kratkih eseja i parodija, političkih opservacija, do provokativnih lingvističkih inovacija jezika, od metafizke do svakodenevice. Naslov ste pozajmili od Tita Lukrecija Kara. Zašto baš taj naslov?
- Svaka knjiga traži naslov, baš kao što onih Šest lica traže pisca i na sreću ga nađu, i to dobrog, i sad da li jePirandelo pozajmio Šest lica... ili su oni njega pozajmili? U književnosti je, po meni, sve dozvoljeno, pa i raznorazne pozajmice, samo su glupost i pretencioznost, što uglavnom ide skupa, neoprostive u pravoj kniževnosti. Kad kažem pretencioznost, mislim umišljenost da književnost može promeniti svet. Po mom osećanju, sadržaju tog pachtwork rukopisa više bi odgovarao jedan drugi naslov, takođe, već odavno poznat, istina, manjem krugu ozbiljnih čitalaca unutar hrvatskosrpskog ili srpskohrvatskog jezika, to je Rasuti teret, ali šta ćete Danijel Dragojević, kako novinari vole da kažu živi klasik, je već odavno svoju sjajnu knjigu naslovio, odnosno, opteretio, oteretio teretom tog naslova. Koliko puta smo nailazili na formulaciju knjiga pod naslovom, i meni je uvek, kad tako nešto pročitam, bilo žao te knjige pod naslovom. I, vidite, nije mi ostalo mnogo da se premišljam. Mada, i sad nisam siguran u suštinsku tačnost našeg prevoda De rerum natura , pesnička intuicija mi govori da je u toj knjizi reč O stvarima prirode, odnosno o suštini, ali po svemu sudeći, sudeći po mnogim prevodima na raznorazne jezike ovog kapitalnog dela, nisam u pravu. Mada sam pomišljao kako bih i tako mogao nazvati svoju knjigu O stvarima prirode. Dakle, pogrešnim prevodom naslova dela rimske klasike. Ali, ne samo da sam uzeo naslov kao jednu opštenarodnu vrednost nego sam i prepisao moto koji se nalazi u tom Karovom delu, njegov moto iz Vergilijevih Georgika koji još pobliže određuje prirodu pisca, pa i moje malenkosti. Uzmite to kao dvostruki plagijat ili još bolje kao dvostruku neoriginalnost. No u svemu tome moram vam otkriti da sam, s obzirom na sam sadržaj moje knjige, ipak, ostao dosledan svojoj ironijskoj distanci prema svemu, pa i prema samom naslovu moje knjige.
*Kroz knjigu se oseća gorki teret utisaka i nataloženog životnog i književnog iskustva. Da li bi se vaša knjiga mogla čitati i kao svođenje računa sa svetom?
- Ne, to mi se čini suviše pretenciozno, to svođenje računa, ja ne podnosim pretenciozne pisce, oni su zaduženi za sudbinu naroda, za budućnost nacije, za zabrinutost, za sudbinu jezika i pisma, za državotvornost poezije, za rodoljublje bez granica i sve te lagarije koje idu uz to. Ja sam nešto drugo, slučajni Čudo, dete rođeno na granici, tamo gde je ona crtica srpsko-hrvatskog jezika, projektovan u Zagrebu, a ostvaren u Beogradu, i ja i dalje ne znam, i u ovim godinama da li sam zbog toga srećan ili sretan, da li sam kad sam kao dete putovao u prelepi zavičaj mojih roditelja, železnicom ili željeznicom itd. Ali sećanje u najlepše trenutke mog detinstva ubraja i: Dubrave, Josipdol, Generalski Stol, Dugu Resu, generaski stol sa dugim resama, baš paše. Ali, kad pišete svojebeleške dvadesetak godina, u sajamsku maketu izloženog, ali neodštampanog (tristotinak belih stranica) Cveća zla, koju vam je poklonio prijatelj, nekoliko godina kasnije ubijen u svom stanu pod nerazjašnjenim okolnostim, tu nema trt ili mrt, biti ili ne biti, tu nema laži, nema prevare, tu pre svega morate prikazati stvari i njihovu prirodu kristalno jasno. Dakle imate prazno Cveće zla, i šta vam preostaje drugo nego da ga dostojno orginalu popunite novim cvetnim aranžmanom.
*U knjizi postoji obilje fragmenata u kojima razobličavate književni život kao poprište laži i borbe za moć. Da li bavljenje srpskom književnom scenom više liči na operaciju ili na obdukciju?
- Čas anatomije, evo vam opet jednog klasičnog naslova među nama, od klasike se ne može pobeći. Dijalog ne postoji, odkad postoji naša književnost ona se oseća pozvanom da brani državne, nacionalne interese. Kod nas bi i danas, recimo, Čehovljeva priča Tuga, o kočijašu koji žali svoga sina, bila neprihvatljiva sa stanovišta ideologije nacionalnih interesa, ili ne daj Bože, Činovnikova smrt itd. Umro čovek od straha što je svom načelniku kinuo za vrat, slučajno, prvi put u pozorištu.
Pre nekoliko godina Mileta Aćimović Ivkov je objavio knjigu Krivična estetika, odličnu knjigu u kojoj je tragom sudskih procesa za delikt mišljena pokušao ismejati sve one pokušaje da se u tužilačkim spisima objasni zašto inkriminisana književnost nije umetnički vredna te da zbog toga i ne vredi kukati nad sudbinom bezvrednih proskribovanih pisaca. Odmah su se našli nekakvi kritičari da trube na sve strane kako sam naslov te knjige predstavlja nonsens jer, bože moj, estetika ne može biti krivična. I sam sam jednom prilikom ubeđivao državne telale da paradoks naslova knjige Krivična estetika odražava paradoks situcije u našem pravosuđu i kulturi, ali, uzalud sam govorio - jednom jednoumlje, zauvek jednoumlje. Dakle, u metafizičkoj smo situaciji da časni ljudi preuzimaju svesno na sebe ulogu đubretara i baba-sera. A mudra palanka javno ćuti i tera dalje, tajno se domunđava i pravi spiskove nagrađenih i nagrđenih, i tako do kraja vremena.
Dobrica Ćosić je obični autodidakt, pisac po partijskom zadatku koji je, ne znajući šta je to otac, uobrazio da je otac nacije. A nacija kao nacija u paničoj potrazi za mesijom može i slepca proglasiti za vođu, što Srbima ne bi bilo prvi put
NEVEROVATNO NEPOTREBNI
*Prethodnu knjiga "Vejači ovejane suštine" završili ste esejom o Miodragu Stanisavljeviću, koji nosi naslov po jednom njegovom stihu: Neverovatno je koliko si nepotreban. Da li je to sudbina svakog istinski talentovanog čoveka u našoj kulturi?
- Da, te se pesme, dve strofe od po četiri reda, sećam još od 68. odlipanjskih gibanja. Kako sam pročitao, tako sam je i zapamtio i, eto, gotovo pola stoleća još je ne zaboravljam, jer ja istinu teško zaboravljam, tako je retka u ovom našem pesništvu. Bio sam urednikStudenta, onog šezdesetosmaškog, uređivao sam poeziju, a pesama je stizalo na tone, svi su pisali revolucionarne pesme, najpopularniji je bio nekakav Levi marš, nikakva pesma ali zarazna baš kao i njen izvornik Majakovskog, čisti agitprop. Nasuprot tome, Neverovatno je koliko si nepotreban, i kako za to niko ne mari, i kako se kad jednom odeš, ništa ne gubi u celoj stvari. I, eto, vidite,Levog marša i njegovog autora M.T. niko se ne seća, a Stanisavljević ostaje kao gola istina o talentu, no bio bih glupa neznalica kada bih mislio da je drugde u nekim tamo kulturama drugačije. Talenat piscu uvek i svuda donosi samo nevolje.
*U istoj knjizi potanko ste analizirali poeziju Dragana Jovanovića Danilova i Rajka Petrova Noga, koji su lansirani na vrh srpske književne piramide, uprkos tome što ste ste dokazali da je reč o apsolutnim diletantima.
- Danas mi je teško ovako u razgovoru da se vraćam na nešto što sam radio pre toliko godina kad su nagrade navalile na ta dva barda našeg pojanja kao tojage na šarova kako se, želeći da bude skroman, izražavao ovaj potonji, sa dva prezimena i samo jednim imenom, R.P.N. Od nekoliko stotina nagrada malo je onih koje ovaj dvojac sa nebeskim kormilarom, nedremanim okom, nije dobio. To mu danas dođe kao nekakav GPS, to oko. A kad uzmete olovku i počnete to da čitate sine ira et studio te nagrađene... onda kuku i lele. Cilj moje knjigeovako vi pišete bio je da njih, istaknute autore srpskog pojanja, pretvori u književne junake, smešne i žalosne pojave jedne nekulture, jednog katastrofalnog vremena za sve pa i za kulturu. Kad pomislim na sve to danas čak sam im i zahvalan što su mi ponudili svojim tekstovima prave rudnike cara Solomona, sve dubine ljudske gluposti koja se može naći u takvim poetičnostima. Ljudska pamet je ograničena, glupost udružena sa sujetom je planetarna.
NEISKORENJIVA PALANAČKA FILOZOFIJA
*U pesmi "Epitaf za srpsku avangardu" napisali ste – Suve šljive i orasi, komesari pa monasi! Očita je aluzija na Dobricu Ćosića. Koliko je iz njegove komesarske torbe ispalo pisaca i bogomoljaca i da li je već prevelika gužva u toj novoj ludnici?
- Zadovoljan sam bio kad sam uspeo da spojim: etno-folk sa jedne strane, a s druge komuniste i monahe, noseće stubove dve nepomirljive ideologije, i sve to upakujem u jednu malu i sasvim na prvi pogled nepretencioznu doskočicu, pripev, te da sve to okačim na rever revolucije. A da li se odnosi na D. Ć.? Pa i on je obični autodidakt, pisac po partijskom zadatku koji je, ne znajući šta je to otac, uobrazio da je otac nacije. A nacija kao nacija u paničoj potrazi za mesijom može i slepca proglasiti za vođu, što Srbima ne bi bilo prvi put.
*Koliko je duh Dobrice Ćosića još prisutan u srpskoj književnosti, kulturi i društvenom životu?
- Ne znam koliko je prisutan, ali palanačka filozofija se ne može iskoreniti iz naše sredine. Pre dve godine greškom, ili smišljenom igrom, svi naši mediji su kao grom iz vedra neba, kao trijumf bez presedana, objavljivali vest da je Dobrica Ćosić dobio Nobelovu naradu. Dovoljno je bilo tih pet minitu opštenarodne zablude da još uvek devedesetdevet procenata Srba misli da je Ćosić nobelovac.
KNJIŽEVNOST, MONETA ZA IDEOLOŠKA POTKUSURIVANJA
*U Vašem književnom svetu sve tradicionalne vrednosti izvrnute su naglavačke, a mitske slike i biblijske figure sudaraju se sa banalnom svakodnevicom. Postoji li život van svakodnevice?
- Ako u svakodnevicu ubrajamo i noć, odnosno san, onda eto postoji, ali i san je, kako neki kažu, samo nadrealno sećanje na život. Tradicionalne vrednosti, koje tradicionalne vrednosti? Da li su to one tradicionalne vrednosti koje su između dva svetska rata veličale isključivo solunstvo, albansku golgoti, ili one iz priče Laze LazarevićaSve će to narod pozlatiti, iz Domanovićevih satira, iz Nušića, ili su to vrednosti raspevanih patriota iz Ministarstva spoljnih dela Dučića,Rakića? Ovde je književnost bila moneta za ideološka potkusurivanja. Sve što nas je učila zvanična škola u dva međuratna perioda o bells-lettres je bilo propušeno kroz ideološku prizmu. A šta tu onda ostaje za umetnost. Evo, recimo, lični primer, ja sam kao večiti bibliotekar, u zrelim godinama pročitao Zimsko ljetovanje, bio sam prosto ošamućen veličinom te male knjižice, već sam bio napisao Ljudske slabosti koje su u apsolutnoj kompaktibilnosti saDesničinom knjigom. Da sam znao tu knjigu možda Slabosti ne bih ni pisao. Kada su od mene, bibliotekara, uspeli da sakriju tako genijalnu knjigu, šta je onda ostalo običnim čitaocma?
*Napisali ste 2003. godine da su ovo poslednji dani kad intelektualac ima još neku ulogu, ulogu glasnog i časnog svedoka. Kakvu ulogu intelektualac ima danas?
- Možda bi ovome trebalo dodati ono uobičajeno - intelektualac danas i ovde. Koliko god intelektualac bio skeptik, ili, čak, ne daj bože cinik, mora se nadati da će svet, naš svet izaći iz ćorsokaka. Moram da citiram mali deo iz sjajnog intervijua Vujice Rešina Tucića iz 1999. godine: "Izgleda, živeti u metafizičkoj Jugoslaviji jedino je što nam preostaje, jer tamo još postoji vertikala. Ja se nadam da će to balkanski narodi shvatiti". Tome u prilog bih mogao dodati da sam se nedavno, posle tridesetak godina, sreo sa mojim zagrebačkim prijateljem piscem Perom Kvesićem. 1979. godine u časopisu Pitanja objavio je blok u odbranu moje zabranjene knjigeLjudske slabosti. I sad smo se stvarno kao metafizičke pojave sreli. On se nije promenio, ja se nisam promenio, pročitao sam njegovu odličnu knjigu, prvu njegovu knjigu objavljenu posle dvadesetak godina u Hrvatskoj Vreme rata i razonode. I šta ćete više kad je reč o našem svedočanstvu vremena. Moja svedočanstva se ne sviđaju našoj palanki, njegova svedočanstva se ne mogu svideti purgerima i ima li boljih dokaza da smo u pravu, to jest da nismo sasvim u krivu. Ima, naravno, i drugih svetlih primera, ali previše svetlosti nije dobro za oči.
Razgovarao: Drago Kovačević
*Intervju prenosimo sa portala Novosti
E-novine
