Pošto je izbavio evropske banke, evropski establišment je kažnjavanje Grčke prepustio Evropskoj komisiji, centralnoj banci i MMF-u. Pet godina kasnije, upropašćeni krizom, po razmerama sličnoj američkoj iz 30-ih godina prošlog veka, i smanjenjem zarada od 25 odsto zbog štednje inenaplativih dugova, grčki građani su se pobunili. U januaru 2015. su glasali za levičarsku partiju Sirizu i odbacili program Trojke koji im je razarao zemlju.
Evropska elita se odmah bacila na novu grčku vladu. Premijer Aleksis Cipras, izabran zbog obećanja da će prekinuti štednju a zadržati evro, bio je prisiljen na povlačenje pod pritiskom ključnih igrača iz Brisela. Sve Sirizine crvene linije su jedna po jedna pređene: od onih o odlaganju otplate dugova do onih o programu privatizacije.
Ali Trojki to nije dosta. Ona želi i smanjenje penzija, povećanje PDV-a na hranu i struju, brže otplaćivanje dugova. Siriza je prošle nedelje poslala upozorenje odbijanjem da uplati trista miliona evra MMF-u. Kritični trenutak nastupa kasnije ovog meseca i Cipras je upozorio da će, ukoliko se ne postigne dogovor oko paketa mera, to značiti „početak kraja evrozone“.
Nemačka i Trojka ne pokazuju znake popuštanja. Uprkos nesumnjivim dokazima da je preterana štednja dovela do ubrzanog uvećanja grčkog duga koji nikad ne može biti vraćen, elita Evropske unije ne razmatra jedino realno rešenje – otpisivanje duga. Grčka će ili platiti ili će joj uže dobačeno za spas likvidnosti biti presečeno i ona će se biti proterana iz evrozone.
Gospodari evrozone odbijaju čak i da Ciprasu obezbede časni uzmak. Iz briselske perspektive, Grčka mora da popusti i to tako da svi vide. U suprotnom, i druge države evrozone podvrgnute tretmanu Trojke mogle bi da dođu na slične ideje. U želji da zaustavi jačanje drugih evropskih partija koje se protive politici štednje, kao što je španski Podemos, Trojki je potreban Sirizin potpuni poraz.
Cipras ima još neke adute, kao što je raspisivanje novih izbora ili referenduma. Kapitulacija bi uništila Sirizu, a grčki građani su podeljeni oko pitanja da li vlada treba da se pokori zahtevima Trojke. Grčka pri tome još uvek nije spremna da odustane od otplate duga i vrati se na drahmu. Ali izlazak iz evrozone, iako bolan, za nju bi svakako bio manje destruktivan od nametnute politike štednje bez kraja.
Restrukturiranje valutne unije koja je dovela do ekonomske stagnacije celog kontinenta je od suštinske važnosti za mnoge delove Evrope, pre svega južne. Grčki radikali su želeli da promene Evropu, ali njihovo iskustvo pokazuje snagu otpora evropske elite prema reformama. Bogate zemlje EU prosto odbijaju da finansiraju funkcionisanje evropskog valutnog zajedništva. Prihvatanjem politike štednje i izanđalog neoliberalnog ekonomskog modela, one su im dale snagu ugovora koji štiti interese evropskih banaka i korporacija. Evrozona više ne služi zbližavanju ljudi nego razdvajanju Evropljana.
Ono što važi za evrozonu važi i za širu Evropsku uniju, gde su privatizacija, deregulacija i nedostatak demokratske odgovornosti ugrađeni u niz ugovora. Tipičan primer za to su tajni pregovori između EU i SAD o transatlantskom trgovinskom i investicionom partnerstvu – debata o tome u Evropskom parlamentu je otkazana zbog nedostatka kvoruma – koje između ostalog predviđa jačanje „liberalizacije“ tržišta pomoću korporativnih arbitražnih tribunala.
Pređen je dug put od vremena bivšeg predsednika Evropske komisije Žaka Delora, kada je Evropska unija prodata britanskom laburističkom pokretu, ošamućenom od nasrtaja Margaret Tačer, uz obećanje „socijalne Evrope“ koja će obezbediti socijalna i radna prava kao protivtežu jedinstvenom tržištu pod korporativnom kontrolom.
Čak i najskromnija od ovih jedva zadobijenih prava (najdramatičnije je četvoronedeljni godišnji odmor), razvodnjena su presudama Evropskog suda pravde u korist „slobodnog tržišta“. Korporativni gromovnik nastavio je da grmi i sprovodi briselski program.
I da je zahtev za radikalnom progresivnom promenom nastao u Britaniji – u stvari, u bilo kojoj drugoj evropskoj državi – tome bi se isprečili ugovori Evropske unije koji nameću slobodno tržište, privatizaciju i korporativne privilegije. Britanske vlade su sve vreme dosledno koristile svoj uticaj u Briselu za intenziviranje korporativne „liberalizacije“ i zaštitu interesa londonskog Sitija, koji je odigrao glavnu ulogu u ekonomskom padu u doba kraha 2008.
Dejvid Kameron preti referendumom o izlasku Britanije iz EU. U tom smislu je sigurno da njegovi pregovori o ostanku Britanije u EU neće biti fokusirani na demokratizaciju društva ili zaštitu javnih službi od privatizacije. Ne, Kamerona zanima ograničavanje prava migranata na olakšice prilikom zapošljavanja ili, kao što je gradonačelnik Londona Boris Džonson otvoreno rekao, ukidanje „besmislenih“ socijalnih prava koja važe u EU i stiču popularnost u Britaniji.
Pred britansku javnost će tako biti iznet paket regresivnih reformi spakovanih po meri torijevaca, uz poplavu izmišljotina velikog biznisa o posledicama koje će nastupiti ako se bude glasalo protiv njega. Budući da će ceo establišment i obe opozicione partije blanko glasati „za“, zahtevi za progresivnom reformom EU nemaju šanse.
Od suštinske je važnosti da se zalaganje za radikalne promene u Evropi – raskid s antidemokratskim, korporativno kontrolisanim strukturama – ne prepusti desnici. Iskustva Grčke i drugih zemalja evrozone koje je Trojka upropastila konačno je pokazalo koliko je EU daleko od benigne oaze progresivnog internacionalizma, kao što tvrdi da jeste.
Kako sada stvari stoje, britanskim glasačima će sledeće godine biti ponuđeno da biraju između EU – pod još većom korporativnom kontrolom, bez socijalnih zaštita – i povlačenja iz nje u skladu sa zahtevima nacionalističke desnice. To mora da se promeni, i to brzo, u interesu Britanije i cele Evrope.
Seumas Milne, Guardian, 10.06.2015.
S engleskog prevela Slobodanka Glišić
Peščanik.net, 16.06.2015.
