Piše: Ratko FEMIĆ
Šest meseci nakon što su na sastanku premijera Srbije i Albanije su Beogradu sevnule varnice, Aleksandar Vučić i Edi Rama su se susreli u revanšu, u Tirani.
Ispostavilo se da je srpski premijer mnogo smireniji u gostima. Iako su albanski domaćini o Kosovu govorili kao o nezavisnoj državi, ovoga puta nije bilo oštre reakcije srpskog predsednika vlade.
Izgleda da je odnekud stigla “motivaciona” poruka da je krajnje vreme da se odnosi normalizuju i smire tenzije.
I ovoga puta odnos prema Kosovu je ono po čemu se premijeri razlikuju, ali sagovornici su sada konstatovali da mogu da sarađuju i unapređuju odnose. Zar to nije moglo da se reši još prilikom prvog susreta? Zašto je uopšte moralo da se čeka pola godine da bi se sa premijerom Albanije razgovaralo onako kako se razgovara sa premijerima svih ostalih zemalja, većine članica EU koje su priznale Kosovo, a kojima Srbija jede iz ruke.
Doduše, možda je dobro što je led tada probijen uz bučno pucanje ledenih ploča, jer je sada teško moglo gore da prođe, a da se ne podiže stepen borbene gotovosti.
Interesi moćnih igrača
Razlike postoje, ali i interes da se, u prvom redu spuste tenzije, a zatim i da se sarađuje. Ali, ovde ne govorimo samo o interesu Beograda i Tirane, već i regiona i nekih moćnijih igrača. Koji je od tih interesa prevladao i spojio predsednike vlada? Naravno da je svaki od njih imao svoj uticaj, ali izgleda da su pretegnuli oni spoljni.
Ono što bi moglo da približi dve države je ekonomska saradnja za čiji razvoj ima potencijala.
Premijer Vučić već u ponedeljak ide u Washington i tamo treba da se predstavi kao ozbiljan regionalni igrač na koga se može osloniti, neko ko rešava probleme u svom dvorištu, ali ima uticaj i van njega.
Međutim, u Beograd bi uskoro trebalo da dođe nemačka kancelarka Angela Merkel, koja će verovatno balkansku turneju nastaviti i posetom Tirani. Ona je prošle godine pokrenula berlinski proces i ne bi bilo pametno da je sačekaju odnosi na istom nivou kakvi su bili pre te inicijative koja je dala smernice za nastavak integracija Zapadnog Balkana u EU.
Merkel je prošle godine posle incidenta na utakmici između reprezentacija Srbije i Albanije čak posredovala između Vučića i Rame kako bi se strasti smirile i dogovorila poseta albanskog premijera Beogradu.
EU, a naročito vodeća sila u njoj, žele da pokažu da mogu uspešno da stabilizuju postkonfliktna područja.
Iako pozitivne poruke koje šalju premijeri blagotvorno deluju, naročito posle terorističkog napada u Kumanovu, pošto je štap u Berlinu, a šargarepa u Briselu, teško se oteti utisku da Vučić i Rama govore ono što od njih žele da čuju velike sile.
Dobrosusedski odnosi i regionalna saradnja jedan su od uslova evropskih integracija. Za Srbiju je normalizacija odnosa sa Kosovom uslov za evropske integracije, a Tirana ima snažan uticaj na Prištinu.
Baš taj štap, ali i šargarepa su ono oko čega dvojica premijera mogu da nađu zajednički interes, a osim toga, ono što bi moglo da približi dve države je ekonomska saradnja za čiji razvoj ima potencijala. Srbija u Albaniju izvozi nešto više od 80 miliona dolara, a uvozi oko 14 miliona godišnje.
Ako bi se rascepkano tržište Zapadnog Balkana - koji je manji od Poljske - posmatralo kao jedinstveno kapaciteti bi mogli da se unaprede i mogućnosti za napredak bi se drastično uvećale. U tom smislu Vučić je još prošle godine u Berlinu pred nemačkom kancelarkom predstavio projekat auto-puta od Niša preko Prištine do Drača. Zato je ovoga puta u Tiranu otišla i ministarska infrastrukture Zorana Mihajlović, ali, osim pokazivanja dobre volje mentorima iz EU, teško da će išta biti od toga, jer se u Srbiji ne završavaju radovi na već započetim putnim koridorima.
Manjine u obe zemlje mogu da budu još jedan od mostova, a na unapređivanju njihovog položaja uvek ima da se radi, naročito kada je reč o Srbima u Albaniji koji nemaju škole na svom jeziku, novine ili deo TV programa. Još 1937. u vreme kralja Zogua zakonom su ukinuta nealbanska imena pojedinim toponima, a kasnije su albanizovana i lična imena. I danas za promenu imena treba izdvojiti visoku sumu za administrativnu taksu.
Albanci na jugu centralne Srbije imaju pravo na svoj jezik i pismo, medije na svom jeziku, u školama se nastava odvija na albanskom jeziku, ali su uglavnom nezaposleni, žale se na nerazvijenost i militarizaciju regiona.
Uspostavljanje povjerenja
Međutim, da bi se bar nešto od svega toga postiglo potrebno je prvo uspostaviti bar minimum poverenja koga za sada nema. Noćna mora regiona, a naročito Srbije, je priča o velikoj Albaniji. Albanski premijer kaže da to nije politika Albanije, ali takva izjava malo doprinosi mirnijem snu regiona u vreme kada se ubijeni teroristi iz Kumanova slave kao nacionalni borci za slobodu, sahranjuju uz govore o velikoj Albaniji, u prisustvu velikog broja građana, poslanika kosovske skupštine i uz glasno ćutanje kosovske, ali i albanske vlade.
Zato i zastave sa mapom ujedinjenih teritorija na kojima žive Albanci, koje se sve češće pojavljuju, unose nemir i sigurno je da lideri regiona, naročito premijeri Srbije i Albanije, moraju češće da se susreću, razgovaraju i stiču međusobno poverenje.
Mnogo je tu emocija, nepoznavanja i manipulacija i krajnje je vreme da se tu nešto promeni.
Srpsko-albanski odnosi su u poslednja dva veka, osim kratkih perioda predaha, konstantno u stanju sukobljavanja i nerazumevanja. Živimo jedni pored drugih, a ne poznajemo se. Javnost u Srbiji nije ni znala ko su albanski nacionalni prvaci naslikani na parčetu tkanine koja je na stadionu Partizana izazvala eksploziju mržnje.
Kad god se povede razgovor o srpsko-albanskim odnosima setim se teorije kojom su se hranili kafanski analitičari o zaveri kosovskih Albanaca za zauzimanje velikog dela Srbije povećanjem nataliteta. Samo uz pomoć one stvari Albanci bi mogli da dođu čak do Niša, govorili su teoretičari amateri, a priča se širila i lako primala.
Čak je pre neku godinu pomenuta na jednom od seminara o budućnosti odnosa u balkanskom trouglu Beograd-Priština-Tirana. Jednom od panelista jedan prijatelj je rekao:”Zar vi Srbi stvarno mislite da ja kada legnem sa ženom razmišljam o Nišu”.
Ne verujem da su se toga dotakli premijeri Srbije i Albanije Aleksandar Vučić i Edi Rama tokom revanša i prve posete jednog srpskog predsednika vlade Tirani, ali su mnoge stvari koje se tiču odnosa Srba i Albanaca baš u ravni ove demagoško-demografske teorije.
Mnogo je tu emocija, nepoznavanja i manipulacija i krajnje je vreme da se tu nešto promeni, ali teško da to može da se postigne jednom posetom.
Nema sumnje da će do nastavka saradnje doći. U Briselu dobro znaju da im iz nestabilnih regiona stalno pristižu izbeglice i azilanti i potrudiće se da preduprede masovniji pokret s Balkana. Nadajmo se.
(Al Jazeera)
