Tuži nas neki Zoran Šaponjić iz Užica; lice se predstavlja kao fotoreporter, ali vidim da majstor i piše; eno ga na Kosturičinom sajtu Iskra, ima tekst pod užasavajućim naslovom „Parada UČK u Beogradu“. Dočekao je Šaponjić da mu Nemanja i Emir objave impresivnu biografiju; diplomirao na Fakultetu političkih nauka; radio u Borbi, Glasu javnosti, Kuriru; za ove listove „90-tih godina prošlog veka izveštavao sa svih ratišta bivše Jugoslavije“; ima i prestižnu nagradu – 2014. dobio Gran pri Internacionalnog festivala reportaže u Apatinu.
Dobitnik Grand Prix apatinske reportaže tuži nas jer su – tvrdi on – e-novine objavile fotografiju pod imenom „Sjenica“, a nisu naznačile ime autora, te su „autorsko delo saopštile u nepotpunoj formi“ jer su fotografiju isekli („kropovali“) bez pristanka autora. Za ovu crop-bol, Nemanjin suradnik – ohrabren Emirovim uspjehom u pljački e-novina, traži 99.000 dinara (oko 850 evra).
Već smo Jelić i ja bili na prvom ročištu protiv Nagrađenog U Apatinu (NUA); ispričam ja kako je bilo – našao na aparatu Google tu jebenu sliku s nekim snegom iz Sjenice; vidim, slika vodi na sajt sjenica.com, nema imena autora, piše samo „Photo: sjenica.com“. Pošaljem email redakciji iz Sjenice da ih pitam znaju li tko je autor; ne znaju, kažu. Hvala, prijatelji, kažem i objavim sliku bijelog snega iz Sjenice (#tamo je Lukoviću rođena baka Vasilija).
Tako je bilo onda. A, danas, s razlogom nadrkani, krećemo u Timočku 15, u moj omiljeni Viši sud; priča mi Jelić - sudski izvršitelj legendarnog Stojana Drčelića uleteo nam u žiro-račun, oteo sve što je na računu bilo (12.620 dinara), fali još 3.900 dinara koje izvršitelj vreba da uzme čim se neko zajebe da e-novinama uplati pare. Čujem Lukovića kako psuje i glasno predlaže da za te pare Stojan i izvršitelj kupe lilule za pilule. Po mogućstvu, otrovne.
Sedimo na klupi na trećem spratu; nema Šaponjića, sigurno su ga zatočili u Andrićgradu. Pričam Jeliću kako nisam spavao, kako sam mislio da će me NBA poslati u carstvo snova, ali su Harden i Howard... I tu nas prozove glas sa zvučnika da uđemo u sudnicu. Tamo sutkinja/sudija Vesna Mišljuš i daktilografkinja. Uđe i Šaponjićeva advokatica Sneža. Sedosmo Jelić i ja za sto optuženih.
- Vi ste? – obraća se sutkinja Jeliću.
- Branislav Jelić, direktor – kaže Branislav Jelić, direktor.
- A, vi? – radoznalo će sutkinja Lukoviću.
- Petar Luković, glavni i odgovorni urednik portala e-novine – izdeklamova Luković.
- A, kojim ste vi povodom ovde? – ljupko će Miljuš Vesna.
- Povodom tužbe protiv e-novina – samouvereno će Luković, samo što se osmehom nije okrenuo nepostojećim tv-kamerama.
- Znači, vi ste zainteresovano lice? – dodaje sutkinja.
- Slučajno sam zainteresovan, jer sam upravo ja kao glavni i odgovorni urednik pustio tekst i spornu fotografiju – vadi se nevešto Luković, pokušavajući da izgleda nezaiteresovan.
- Vaše prisustvo uopšte nije potrebno – hladno će Vesna Miljuš. – Tu je zastupnik pravnog lica (pokazuje rukom na Jelića).
- Po Zakonu – recituje Miljuš Vesna – dovoljan je zastupnik pravnog lica.
- Nismo mi fabrika cipela gde je direktor odgovoran – uporan je Jelić. – Ovo je medij, u medijima postoji institucija glavnog i odgovornog urednika.
- Zakon priznaje samo zastupnika pravnog lica – otpevava refren gospođa Miljuš. – A, vi, gospodine Lukoviću, vi ste samo zainteresovana strana, publika, jer je ovo suđenje otvoreno za javnost.
- Jeste li ikad čuli da postoji glavni i odgovorni urednik nečega – pokušava Luković da ubaci tricu u Vesnin koš. – Odmah ću vam reći da Jelić ne zna ništa o tom tekstu i toj fotografiji. Zašto ne zna? Zato što je direktor. A, ko zna? Zna glavni urednik.
- Ja vas molim da ne komentarišete, Zakon kaže: zastupnik pravnog lica – strpljivo strelja Vesna Miljuš.
- Zakon je zakon, ali je u pitanju zdrav razum – uporan je Luković.
- Nećemo da diskutujemo – blokira Miljuš Lukovićev horog. – Imate li zapisnik s prošlog ročišta?
- Nemamo – priznade Jelić.
- Zašto nemate? – veselo će sutkinja.
- Zato što nam zapisnik niko nije dao – čvrsto će Branislav J.
- Zapisnik morate da tražite – edukuje sudija.
- Nećemo da kupujemo zapisnik – zakletvom se okiti zastupnik pravnog lica, Jelić B.
- Zapisnik se kupuje, deset dinara po stranici – objašnjava direktor.
- Nije u pitanju kupovina – čvrsto će sutkinja.
- A, kako se zove transakcija u kojoj se za novac dobija zapisnik? – dobacije Luković. – Mogu li zapisnik da dobijem besplatno? Ne mogu. Moram da platim. Odnosno, moram da ga kupim.
- Vi ga ne kupujete, vi samo plaćate sudsku taksu – grčevito će Vesna.
- Plaćam novcem, dakle: reč je o monetarnoj transakciji – ushićeno će bankarskim rečnikom Luković. – Nemaš pare, nemaš ni zapisnik. Dakle, prodajete moje ljudsko pravo da dobijem zapisnik.
- Ne prodajemo ništa, gospodine Lukoviću, to je taksa.
- Taksa netaksa, prodajete robu – reče Luković u ulozi nezainteresovane strane.
Ročište se odgađa za 29.10.
Moramo da spremimo 30 dinara za zapisnik, ako nam treba. Ne treba nam. Ovaj tekst je zapisnik koji nudimo na prodaju Šaponjiću po povoljnoj ceni od 99.000 dinara.
Imaš zapisnik, vrati sneg iz Sjenice!
I, umalo da zaboravim: živjelo srbijansko sudstvo!
Piše: Petar Luković
E-novine
