Najnegativniji rezultat petnaestogodišnje Putinove vladavine je permanentno uništavanje institucija zakonodavne i izvršne vlasti i njihova potpuna degradacija. Izbori, političke partije, parlament, vlada – sve to je praktično do kraja obesmišljeno. Sve političke institucije su ostale bez kredibiliteta i bez svakog, čak i minimalnog poštovanja društva. Jasno je da rezultati bilo kojih izbora zavise isključivo od gospodina Čurova, da političke partije smišlja i osniva isključivo Kremlj i da sistem raspodele državne vlasti ne funkcioniše. Umesto toga je stvorena jedna kvalitativno nova tvorevina pod nazivom „vertikala“, tvorevina zakačena na jednog jedinog čoveka u zemlji. Zato se bez preterivanja može reći da je država degradirana, jer država je formacija međusobno povezanih institucija, a institucija prosto nema. Ostao je samo Putin.
Ispada da je Volodin bio u pravu kada je misleći da hvali Putina rekao: „S Putinom – imamo državu, bez Putina – ne“. Istine radi, ovu njegovu izjavu bi valjalo malo ispraviti: „S Putinom imamo državu, bez Putina – ljuti međuplemenski boj u savani“. Jer niti postoje jasno formulisana pravila predaje vlasti, niti je stvoren sistem regulisanja odnosa među ljudima od uticaja, niti ima nekoga koji bi to mogao da reguliše. Putin je sebe proizveo u jedinog nosioca takozvane ruske državnosti, „glavnu kuku“ o koju je obešena cela državna vlast. Faktički o „državnosti“ više i ne može biti reči. Nje više nema. Ostala je samo gola „vlast poglavara“ (вождество). To jest, ostale su tek privremeno zavisne teritorijalne, etničke i ostale „plemenske“ grupe, koje su ujedinjene u nešto opšte samo voljom jednog čoveka.
U tom smislu s Putinom i nije tako strašno. Užas će početi tek posle njega. Jer teško se može zamisliti kako će se to Kadirov, Ivanov, Petrušev i ostali posednici raznih moćnih resursa državne sile, o bilo čemu, ali bez Putina, jednoga dana međusobno dogovarati. A lojalnost prema „vlasti poglavara“ se nikako osim silom ne da ostvariti. Tako će Rusija odmah posle odlaska Putina neizostavno biti dovedena do same ivice sistemske katastrofe. Kako će se to završiti, to danas niko ne zna.
Sa znakom plus bi se moglo označiti stvaranje takozvanog „putinskog konsezusa elite“. No budući da je on ostvaren koruptivnim metodom kupovine lojalnosti novcem od visokih cena nafte, taj konsenzus je prilično truo. Čim se svetske cene nafte u dovoljnoj meri snize, ceo sistem će istog trenutka po svim šavovima početi da puca. Regionalne elite će kao i do sada biti prinuđene da ispunjavaju Putinove naloge, a sredstava više neće biti. No kako je baš to Rusiji svojevremeno pomoglo da se zaštiti od raspada, ta „sloga“ u krugovima elite je nešto što u putinskom koordinatnom sistemu nesumnjivo zauzima vrlo važno mesto.
Postoji još jedan problem koji proističe iz vertikalnog ustrojstva političkog sistema zemlje. To je monopolizacija ekonomije i stvaranje sistema neposrednog, ili takozvanog „ručnog upravljanja“ privredom. A posledice su veoma loše. Prvo, čitava ekonomija postaje zavisna od jednog ključnog faktora uticaja, u našem slučaju od svetskih cena energetske sirovine, i drugo, ona istovremeno postaje sve manje konkurentna. Kada nema konkurencije, ekonomski subjekti traže izlaz iz teškoća ne putem modernizacije, već u nastojanjima da se što više približe vlasti. Ko je bliži „vertikali“ – tome i veća preimućstva. I čim se uslovi promene, sve ove korporacije postaju potpuno neefikasne i nekonkurentne. Sav njihov trud je uvek bio usmeren samo na to kako da se dopadnu ljudima iz „vertikale“, a ne na sopstveni razvoj.
Tako je „vertikala“ uništila normalan način prijema tržišnih signala. U uslovima normalne konkurencije, ljudi koji u svojoj sferi postaju neefikasni, od svojih konkurenata dobijaju signale da nešto u njihovom poslovanju zaista nije u redu i da je došlo vreme kada moraju da donose razne neprijatne odluke. Na primer, da troše pare na novu opremu, da premeštaju težište svog poslovanja na neki drugi proizvod ili da otpuštaju ljude. To jest, oni su u tom slučaju prinuđeni da neprestano misle svojom glavom. No pošto naš ekonomski sistem nije podređen signalima tržišta, on danas izgleda otprilike ovako: ako si blizu Putina onda si Miler, Jakunjin ili Sečin, a ako si daleko od njega, onda si Čičvarkin ili Hodorkovski. Ekonomija postaje lako ranjiva i zavisna, a Rusija postaje sve slabija u odnosu na ostale industrijske zemlje sveta. Cena nafte je pala i zemlja se istog trenutka sudarila sa veoma ozbiljnim ekonomskim teškoćama.
Što se poslednjih godina vladavine Putina tiče, neizostavno se mora napomenuti i naša najnovija ukrajinska epopeja, što u širem kontekstu znači prelaz, to jest vraćanje na sovjetski sistem ideokratskog načina rukovođenja. Ovo podrazumeva da vlast svoju društvenu ulogu ne vidi kao obavezu da garantuje bezbednost i socijalne potrebe stanovništvu, već kao „zavet“ da navodno u njihovo ime realizuje nekakvu nad-ideju. To može biti izgradnja komunizma, islamskog sveta ili otelotvorenje ideje Džuče. To je slučaj kada ništa od onoga što se u zemlji događa ne zavisi od stanovništva koje u toj zemlji živi. Vlast sama sebi zadaje zadatke i potom sama ocenjuje jesu li oni uspešno realizovani. I kao po pravilu, ona iz nekog razloga uvek zaključuje da je sve u najboljem redu. Mi smo se iz godine u godinu sve više i više približavali našoj komunističkoj budućnosti, sve dok se jednoga dana nismo prosto raspali.
Naš ideokratski model se danas zasniva ili na još uvek neostvarenoj evroazijskoj ideji, ili na izgradnji nekakvog novog „ruskog sveta“, ili na preporodu pravoslavlja. Još uvek nije odlučeno kojim od ova tri puta treba poći, no jedno je već sad sasvim jasno: stanovništvu Rusije je oduzeta mogućnost da putem izbora utiče na politički kurs zemlje u kojoj živi. Umesto toga, oni tom istom stanovništvu objašnjavaju sledeće: da nema Putina, NATO bi nas već odavno okupirao. I tu više nema mesta raspravama o poboljšanju kvaliteta života ili o socijalnoj brizi države. Svi koji su protiv Putina, automatski se svrstavaju u „petu kolinu“. Stvorena je situacija veoma pogodna za vlast, ali razorna za zemlju u celini. Jer Putin sam svoje uspehe prvo ocenjuje, a potom ih preko kontrolisanih medija objavljuje stanovništvu. Tokom sovjetskih vremena, mi smo kroz sve to već jednom prolazili.
Putinu je svojevremeno data na upravljanje zemlja koja se nalazila u očiglednom ekonomskom usponu, s već gotovim i aktivnim političkim institucijama koje je trebalo dalje razvijati i usavršavati. Uz sve nedostatke koje sve mlade demokratije obavezno imaju, postojali su i realni izbori, i realna konkurencija među članovima elite, strogo u okvirima tada važećih zakona koje su svi poštovali. Sećamo se izborne borbe između grupa koje su s jedne strane predstavljali Lužkov, Primakov i predstavnici regiona sa Zjuganovim na čelu, grupe koja je solidarno štitila interese stare sovjetske nomenklature, i Putina koji je tada, sledeći započeto delo Jeljcina i Sobčaka, zastupao interese vesternizovanog demokratskog krila političke elite. A sada, nakon 15 godina njegove vladavine, mi živimo u zemlji bez političkih partija i s apsolutno diskreditovanim izborima, zemlji u kojoj je normalan i otvoren konflikt između članova elite degradirao u sovjetsku formu zakulisne borbe duboko skrivene unutar zidina Kremlja. I pošto je van svih očekivanja da ova vrsta međusobne političke borbe može ostati u okvirima zakona, sitaucija vremenom postaje sve opasnija.
I na kraju, zemlja koju danas kontroliše Putin, ostala je bez mehanizama pomoću kojih bi Rusija mogla da se prilagođava promenama u svetu. Te se promene događaju delimično i našom krivicom, a delimično i pod uticajem objektivnih okolnosti. Nafta je naglo pojeftinila i mi smo ostali bez ijedne alternative. Čekamo da ponovo poskupi. Putin nam je poručio da se strpimo i obećao da će se to za dve godine sigurno i desiti. A šta ako se ne desi?
Dmitrij Oreškin, Ежедневный журнал
Prevod s ruskog Haim Moreno
Peščanik.net,
