Ed Milband je, za razliku od Blera, hrabro rekao Ne referendumu o napuštanju EU. Od toga za sada nije imao velike koristi. Poslovna zajednica tvrdi da on želi da izbegne Brexit i izgleda da su zadovoljni Dejvidom Kameronom na mestu premijera. Šta će se dogoditi ako se posle 7. maja ove godine, kada se održavaju parlamentarni izbori u Britaniji, zaista otvori put ka referendumu za Brexit? Primetna je velika samouverenost u proevropskom kampu i očekivanja da će se sve završiti kao 1975. ili na škotskom referendumu o nezavisnosti prošle godine. Ova samouverenost nije opravdana.
Godine 1975, svi lideri partija, mediji, čak i Rupert Murdokovi, kao i sada otrovno antievropskiDaily Mail i Telegraph – zastupali su proevropsku poziciju, uljučujući tu i 415 od 418 poslovnih lidera. To je bilo doba neposredno posle priključenja Britanije Evropskoj ekonomskoj zajednici. Najdžel Faraž i UKIP nisu postojali. Nije bilo problema sa imigrantima iz EU. Propisi i proces donošenje odluka u EEZ (takozvano „mešanje iz Brisela“) bili su zanemarljivi, a nije bilo ni Evropskog parlamenta. Odluka da se ostane u EU lako je doneta.
Škotski referendum iz 2014. je u stvari bio odluka o ostanku u 307-ogodišnjem braku. Londonske elite su pred ovaj referendum ponudile Škotskoj ogroman poreski mito i čuvenu „zakletvu“ o široj autonomiji Škotske, i zabrinuti građani Škotske su glasali za ostanak u Britaniji. Sa druge strane, Britanija i Evropa se nalaze u nekoj vrsti 42-ogodišnje kohabitacije. Spavamo u odvojenim sobama, stalno se žalimo na prevelike dažbine i naređenja iz Brisela, a sada smo uznemireni zbog rođaka iz siromašnih regiona koji dolaze da žive kod nas.
Rezultati referenduma o Brexitu 2017. ne moraju da budu povoljni i nije izvesno da će se ponoviti 1975. ili Škotska 2014. Splet okolnosti – političkih, ekonomskih, medijskih, kulturoloških, identitetskih i istorijskih – bi mogao da izvede Britaniju iz Evrope. Politički put konzervativne partije u poslednjih 20 godina bio je strogo antievropski. Laburisti, izuzev nekoliko hrabrih ljudi, držali su se po strani, izbegavajući otvorenije zalaganje za Evropsku uniju. Ekonomska privlačnost Evrope u periodu između 1950-ih i 1990-ih kada su ekonomije na kontinentu rasle brže od britanske, polako je izbledela. Evrozona je postala simbol sporog rasta i ekonomskih nedaća povezanih sa Grexitom, to jest izlaskom Grčke iz evrozone, dok je Britanija u novom milenijumu ostvarila značajan ekonomski rast.
Mediji danas koriste svaku priliku da kritikuju Evropsku uniju. BBC je Najdžela Faraža pretvorio u nacionalnog heroja. Iz masovnih medija su iščezli proevropski komentari. Tradicionalno proevropski The Guardian kritikuje EU i Brisel, a evro predstavlja kao čudovište koje nije smelo da se rodi. Gotovo je nemoguće naći proevropski stav u Financial Timesu, The Guardianu ili New Statesmanu. Govori se o tome kako je britanski identitet ugrožen silama iz Brisela i Strazbura, koje bezobzirno gaze britanske granice, identitet i tradiciju. Masovni dolazak imigranata iz istočne Evrope izazvao je evroskepticizam i antiimigrantske sentimente pretvorio u antievropske.
Novi antievropski front bespoštedno napada Evropski sud za ljudska prava, jer sprečava britanske sudije u deportaciji opasnih terorista i naređuje britanskim parlamentarcima da dopuste glasanje zatvorenicima. Reč je o pitanjima koja ujedinjuju konzervativce i laburiste. Izgleda da se sve ove različite snage sada ujedinjuju. Ukoliko zaista dođe do referenduma, a verovatno hoće, ni mi ni naši evropski prijatelji ne bi trebalo da se nadamo da će Britanija ostati u EU.
Očekuje se da će laburisti ostati proevropska partija. Možda će biti tako. Ali za konzervativce i njihove finansijere iz poslovnog sektora najvažnje je da se u eventualnim novim pregovorima o EU Dejvid Kameron pojavi sa novom vizijom izlaska iz socijalne Evrope. Da li će na to pristati radnici i sindikati? Da li laburisti treba da pristanu na to? Proevropski glasovi ukazuju na TTIP – transatlantski sporazum o slobodnoj trgovini između SAD i EU – kao primer napredovanja EU. Ali Zeleni i sindikati se protive većini odredaba TTIP. Da li će oni glasati za EU pod kontrolom globalnog kapitalizma, lišenu zaštite za radnike i osnovnih socijalnih službi kao što je opšte zdravstveno osiguranje?
Dejvid Kameron će 2017, pod uslovom da bude reizabran, obeležiti sedam godina od dolaska na vlast. Neće biti popularan. Oni koji budu želeli da ga oteraju sa funkcije možda će mu iskazati nepoverenje glasanjem za ostanak u EU. Stav da se na referendumima po pravilu glasa za status quo možda i ima nekog smisla ako ste istraživač javnog mnjenja, ali kampanja za ovaj referendum će biti brutalno populistička i obuhvatiće sve delove političkog spektra, od antikonzervativne levice do antisocijalne i antievropske desnice.
Politički lideri u SAD, Aziji i na drugoj strani Lamanša ozbiljno razmatraju mogućnost Brexita. Mnogi izvan Britanije počinju da se pitaju kako je došlo dotle da Ujedinjeno kraljevstvo po prvi put u istoriji namerava da odbaci čitav skup sporazuma i obaveza i napusti važne međunarodne institucije koje su, uz opravdanu kritiku, donele tolike koristi modernom svetu? Razlog je jednostavan: premijer Dejvid Kameron je obećao održavanje referenduma o izlasku iz EU 2017. On će zagovarati ostanak Britanije u EU samo ako EU učini velike ustupke Bitaniji. Evropski lideri smatraju da su glavni zahtevi konzervativne partije preveliki, a ostali neprihvatljivi. Ako Kameron ne dobije ustupke koji će zadovoljiti konzervativnu partiju, teško da će se zalagati za ostanak u EU. Njegov stariji kolega, kabinetski ministar za vladinu politiku Oliver Letvin, izjavio je u novembru 2014. da će Kameron, ako ne dobije povoljnije uslove od Evrope, „preporučiti izlazak“.
To znači da su šanse da Britanija napusti EU sasvim realne, ako trenutna vlada bude reizabrana. Kao ubeđeni proevropljanin želeo bih da konzervativci i laburisti, zeleni, nacionalisti i liberalni demokrati prevaziđu sve razlike i zadrže nas u EU. Ali to je utopija a ne realna slika nesrećne, podeljene, politički centrifugalne Britanije u kojoj trenutno živimo i gde londonske elite pokazuju otvoreni prezir prema političkim strukturama 20. veka. Nadajmo se da do ovog referenduma neće doći, jer će konzervativci izgubiti izbore i otići u opoziciju. Ukoliko se to ne desi, vreme je da se duboko zamislimo i uz dosta novca i svež pristup politici – zadržimo Britaniju u EU.
Denis McShane, Social Europe, 23.03.2015.
Preveo Miroslav Marković
Peščanik.net
