Jakšić je, u intervjuu za Radio Slobodna Evropa, na pitanje da li je bombardovanje ubrzalo ili usporilo pad Miloševića naveo da je homogenizacija naroda, koja je mogla da nastane samo u uslovima rata, ubrzo počela da se krnji.
„Većini ljudi je zaista laknulo što nema više bombardovanja, ali je to čvrsto 'patriotsko' jezgro dovelo u pitanje Kumanovski sporazum. Tada su tvrdi srpski nacionalisti govorili da se radi o izdaji. Rekao bih da je taj politički rascijep nesumnjivo doprinio ubrzanju procesa koji je vodio Miloševićevom padu“, istakao je Jakšić.
On, kako navodi, ima i drugu vrstu razmišljanja da je taj pad bio najavljen tokom demonstracija tokom 1996. i 1997. godine.
„Zapad, međutim, tada, iz svojih sebičnih razloga, nije htio da ruši ’garanta mira i bezbjednosti na Balkanu’, kako je tada slovio Milošević. Da je tada posao bio odrađen, ne bi bilo ni bombardovanja, ni paljenja Narodne skupštine 5. oktobra 2000. godine“, rekao je Jakšić.
Prema njegovim riječima, u odnosu na vrijeme Džordža Buša, administracija Baraka Obame zaista pokušava da ublaži pogubne posljedice spoljne politike, kada je riječ o pitanju legitimnosti upotrebe vojne sile.
Razlog za to je, kako navodi, jer se svuda po svijjetu, ne samo ovde, pokazalo da ta vrsta politike "osvaja srce i duše naroda“, kako je to utopistički govorio Džordž Buš kad je krenuo u invaziju Iraka.
„Takva intervencionistička praksa, po pravilu, dovodi do rasta antiamerikanizma. Međutim, zanimljivo je da se ovde kod nas, vrlo brzo posle bombardovanja i pada Miloševića, govorilo o evroatlanskim integracijama, a da je atlantska komponenta izbačena kasnije, rekao bih od početka vremena kohabitacije Koštunice i Tadića, pa sve do danas“, kaže Jakšić.
Na pitanje da li je Srbija zaboravila šta se na Kosovu događalo prije početka bombardovanja Jakšić navodi da Srbi u tumačenju istorije vole da se fiksiraju za određene datume i pojave, češće za poraze, a ne za pobjede.
„Čini mi se da je to slučaj i povodom bombardovanja. Potpuno se zaboravlja na izbjegličke kolone kosovskih Albanaca. U međuvremenu je stvoren mit da to nisu bili istinski događaji gotovo biblijskog egzodusa, već orkestrirana, marketinška kampanja CNN-a“, ističe Jakšić i dodaje da Srbija, „naravno, sa razlogom, pamti zločin iz Sićevačke klisure kada je gađan voz sa civilima“.
Međutim, prema njegovim riječima, iz memorije su uglavnom izbrisane egzekucije, recimo, čitavih albanskih porodica.
On ističe da se Srbija u mnogim segmentima približila NATO-u, od organizacije Generalštaba, do kalibra municije, kao i da se može govoritii o tome da su prihvaćeni standardi NATO-a. (B92)
