Možda vlast ne bi ovoliko branila i veličala generala Dikovića, da se FHP dokumentacija o generalu nije poklopila sa istragom Ombudsmana Jankovića o događajima za vreme Parade ponosa. Reč je o slučaju premlaćivanja Andreja Vučića zato što je, zajedno sa vojnim obezbeđenjem, provocirao i napao žadarme dok su štitili Paradu ponosa. Ombudsman Janković je podneo krivičnu prijavu protiv ta dva pripadnika Vojske Srbije zbog nezakonitog ponašanja i zatražio dokumentaciju VBA kako bi izvršio nadzor nad tom službom. Vojska je odbila da mu dostavi dokumenta. Mediji i „famozne institucije sistema“ udarili su neviđenu hajku na Zaštitnika građana Jankovića, optuživši ga da je izdajnik otadžbine. Revnosni poslanici iz SNS-a su brže bolje podneli predlog za njegovo razrešenje (povukli su ga pod pritiskom javnosti).
Tako je ispalo da režim vehementno brani generala Dikovića da bi se o istom izdajničkom troškunapao Ombudsman zato što traži dokumenta vezana za Andreja Vučića i FHP koji je radio svoj redovni posao (istražio i obavestio javnost o upetljanosti Dikovića u zločine na Kosovu). Po svemu sudeći, stvorila se veza između Dikovića i Ombudsmana, a tajna veza je brat Andrej. Spasavanje Dikovića postaje još jedna maska za prikrivanja šta su brat Andrej i Kobre činili pre nego što su žandarmi pretukli Vučičevog brata. Kao eto, Vojska i država su napadnute sa svih strana, od Omudsmana Jankovića (pokazao se kao izdajnik) i Nataše Kandić, inače poznate izdajnice. Tako je iznenadno avanzovanje Jankovića u državnog neprijatelja dobilo potvrdu spajanjem sa Natašom Kandić i dokumentima o Dikoviću. A sve to samo zato što Aleksandar Vučić najviše na svetu voli svoga brata Andreja. Učinilo mu se da su se sve izdajničke kockicelepo uklopile u službi njegovog brata, da se već jednom poništi ono što se zaista zbilo na Paradi ponosa na kojoj, uzgred rečeno, nije bilo nijednog incidenta, sem onog koji je izazvao njegov brat.
I što je najlepše od svega, ceo događaj sa braćom je već istog dana bio obelodanjen i objavljen. Unezvereni žandarmi, kad su shvatili u kakvom su sosu, otišli su u Vladu gde ih je primio Vučić; prvo je vikao iz sveg glasa, a kad su žandarmi ispričali šta se dogodilo, on ih je ponudio kafom. Javno je rekao da neće biti krivične prijave protiv žandarma, jer su bili malo nervozni zbog teškog i neprijatnog zadatka koji su tog dana vršili. A već sutradan se dosetio da se ništa od toga nije dogodilo, nego je činjenice izokrenuo: žandarmi su namerno tukli njegovog brata samo zato što je njegov brat! A onda je i dosolio da su u stvari žandarmi tukli njega lično, dok su oni prokleti drugi u tome uživali. Činjenice se po svaku cenu moraju uništiti, jer ta realnost, baš kao i realnost Srbije, mora se saglasiti s njegovom voljom.
Na kraju ove destruktivne igre, nazire se neki happy end. Ispalo je da bez izdajnika u Srbiji nema civilizovanog života. Srećom, nije baš sve uništeno, jer još uvek postoje pojedinci koji se ne boje da denunciraju represivnu vlast. Podrivači represije se prekrštavaju u izdajnike državnih i nacionalnih interesa. A interes su, videli smo, brat i porodica kao osnovna ćelija društva! Dogurali smo dotle da imamo porodičnog premijera, kao što je nekad predsednica JUL-a bila šefica porodičnih službi i poslova. I baš tad, kada nisu u pitanju nikakvi državni i nacionalni interesi, opasnosti za izdajnike represije najteže su i najopasnije. Naročito je tako kad se poklopi razmahanost porodične vladavine sa zatvaranjem vrata spolja. Onda smo kao u kavezu. To nam se dešava kad spolja krenu da hvale razbojničku vlast, a unutrašnje snage su na izdisaju. Moj je utisak da su se vrata kaveza odškrinula.
Prvo je portparolka EU Maja Kocijančić dosta tiho opomenula Vučića zbog progona novinara BIRN-a i Ombudsmana Jankovića. Njoj je vlast oštro izvratila da ona nije nivo i da nemaju šta s njom da razgovaraju, nego će onima iznad nje sve reći u lice. Neće njoj da objašnjavaju laži i intrige koje neprijatelji vode protiv države, odnosno njih lično. Dobro, neće njoj, ali nekome će morati. Naša je sreća u nesreći što su „patrioti“ poslovično glupi, što je već ranije više puta dokazano. Prvi glas, onaj koji ne viče već je samo zabrinut, razbaškareni „patrioti“ ne čuju. Mala je to stvar, tamo nečija zabrinutost, pa se može lepo sedeti na ušima i gledati svoja porodična posla.
Pošto glasove Evrope ne čuju, iako im je EU tobože prioritet, stiže i glas koji će teško da prečuju. Sada je u odbranu FHP, BIRN-a i Ombudsmana stao Tomas Mejli, zamenik pomoćnika američkog državnog sekretara, i poručio da je za svaku vladu važno da sasluša te organizacije koje objavljuju važne informacije i da vlast treba da preduzima mere na osnovu tih informacija. Moj izdajnički habitus mi govori da će vlast i ubuduće terati po svome, jer ne ume i neće drugačije. Čekaće novu priliku, ali će sada ipak malo spustiti loptu. U celoj ovoj priči važan je momenat da su davljenika čuli. Koliko će to biti od koristi, zavisi i od nas. Od toga koliko smo spremni da načelno, hrabro i bez odustajanja branimo institucije, slobodu javne reči i ne dozvolimo da odgovorni za zločine prođu nekažnjeno.
Peščanik.net, 06.02.2015.
