Ovaj pokušaj otvorene diskvalifikacije Zaštitnika zapravo odražava duboko ukorenjen odnos vladajućih struktura prema nezavisnim institucijama. Ove institucije, u koje pored Zaštitnika građana spadaju i Poverenik za informacije od javnog značaja, Poverenik za zaštitu ravnopravnosti i Agencija za borbu protiv korupcije, doživljavaju se kao tumor na telu države, koji se može tolerisati ako je dobroćudan ali koji, ukoliko postane nezgodan, treba agresivno tretirati. U skladu s tim, njima se u najboljem slučaju daje deklarativna podrška, najčešće se ignorišu, a po potrebi i otvoreno prokazuju.
„Problem“ sa nezavisnim institucijama je da su one namerno formalno tako ustrojene da budu otporne na političke pritiske. Zato vladajuće garniture obično vode računa da na vodeća mesta tih institucija postave ličnosti koje im neće zadavati velike brige. Njihova uloga treba da bude iscrpljena pisanjem izveštaja koji ne proizvode nikakve posledice, davanjem prigodnih saopštenja na dan ljudskih prava, dan podrške žrtvama zlostavljanja, dan osoba sa invaliditetom itd, kurtoaznim i prethodno najavljenim posetama drugim državnim organima, ponekom konferencijom ili istraživanjem. Ukoliko se u pogledu imenovanih prevare te oni zaista počnu da rade svoj posao nastaju problemi i, kako vidimo – opšta histerija.
Tako je Narodna skupština opet izgubila svoje dostojanstvo kroz sramno mešetarenje sa primanjima Zaštitnika građana. Ukoliko narodni poslanici smatraju da je njegova plata prevelika ili premala, mogu lako izmeniti zakon i prilagoditi primanja svom mišljenju. Ipak, sasvim je jasno da je svrha pominjanja prihoda zapravo pokušaj diskvalifikacije Zaštitnika u nedostatku jačih argumenata. Ono što je naročito jadno jeste pokušaj zloupotrebe osetljivosti građana na pitanje primanja, jer je veliki broj njih prinuđen da preživljava sa 15-20.000 dinara mesečno. Zato su ovom diskusijom narodni poslanici osim sebe unizili i građane.
Predstavnici ministarstava sile se po spornom pitanju, koje se odnosi na okolnosti incidenta tokom Parade ponosa, ne ponašaju samo osiono već i glupo. Ministar odbrane ignoriše zakon i stalno se poziva na neki samo njemu poznat državni interes, pominje sramotu i greh, dok ministar policije navodi da nije poklonio veru izjavama žandarma, jer “liče kao jaje jajetu”. Zvuči neverovatno da su svi žandarmi svoju verziju događaja naučili napamet kao pesmicu, pa je potom izdeklamovali za zapisnik. Pa čak i da je tako, neophodno je poveriti sudu kao nezavisnom organu da ukrštanjem različitih dokaza pokuša da dođe do istine, a ne odmah odbacivati izjave kao neverodostojne.
Drugačije rečeno, celokupan razvoj događaja i reakcije glavnih aktera prilično zaudaraju. Naime, bilo bi logično očekivati da nadležni u ministarstvu policije poklone veru izjavama policijskih službenika te podnesu krivičnu prijavu protiv odgovornih lica zaposlenih u ministarstvu odbrane. Ministru odbrane bi se, s druge strane, mogao tolerisati oprezni pokušaj da zaštiti svoje zaposlene, sve dok to ne ometa sprovođenje istrage. Međutim, oni kao da glume u nekom samo njima poznatom filmu i bez pogovora slede uloge koje je napisala neka nevidljiva, ali sveprisutna ruka.
Ova nelogičnost se može objasniti dramskim narativom koji se često sreće u filmovima i televizijskim serijama. Naime, zaplet predviđa junaka koji se sukobljava sa strašnim protivnikom. Obrt nastupa kada heroj spoznaje da je ovaj nevaljalac zapravo samo ljuštura kroz koju deluje glavni zlikovac u pokušaju da sprovede svoju agendu. Glavni zlikovac dakle deluje kao gospodar lutaka, jer poseduje moć da zaposedne um drugih i natera ih da fanatično brane njegove interese. Savladati jednog protivnika je nedovoljno, jer ga odmah zameni drugi koji sa istim žarom brani gospodara. Jedina šansa za povoljan rasplet, to jest trijumf dobra nad zlom, jeste suzbiti negativca u svakom pojavnom obliku i time ga onemogućiti da čini dalju štetu. Zato je sada važnije nego ikad reći: Ja sam Zaštitnik građana.
Peščanik.net, 31.01.2015.
