„Da nemamo kredita nekako bi prolazili ali, morali smo ga podići kad nam se šćer udavala. Žena i ja nismo mogli da je pošaljemo bez miraza. Zadužili smo se ali, proći će i to, jednog dana lijepog“, kaže podgorički penzioner Andrija Mihaljević.
Sjedi na klupi u parku pored mosta Milenijum, družeći se sa svojim psom, Lijom.
„Šetamo po sat, dva ujutru, a i poslije podne ako je lijepo vrijeme. Para nemam kafu da popijem, ni novine da kupim. Sav penzionerski luksuz mi je kutija cigara dnevno. Toga ne mogu da se odreknem. Što da vi rečem drugo, živi se teško,“ objašnjava sagovornik Portala Analitika.
Dodaje da ga čudi što jedino penzioneri šute o svom teškom životu.
„Svi štrajkuju, bune se, samo penzioneri šute. Ne znam čega se plaše, penziju nam ne mogu uzeti a drugo nemaju što“, smatra sagovornik Portala Analitika.
Dodaje da mu je Lija došla kao spas kada je otišao u penziju. Penzionerske dane olakšava mu to što ima svoj stan, što živi sa suprugom, ali i što mu pomaže ćerka.
„Pomaže mi šćer. Sin ne može jer ne radi. Ja imam 150 eura, žena oko 300, ali je njena penzija opterećena kreditima“, objašnjava i dodaje, osvrćući se na kućnu ljubimicu:
„Poznanici me pitaju jesam li je izveo, a ja kažem ne - nego ona mene. Sjednem na klupu u parku kada je lijepo vrijeme, ne nerviram se… Ja vičem na nju a ona mi ne odgovara, samo klima glavom i sluša“, uz osmijeh kaže penzioner iz Podgorice.
U klubovima penzionera, uz karte i čašicu razgovora: Neki od penzionera svoj društveni život obogaćuju druženjem po penzionerskim klubovima, poput „Stare varoši“ ili „19. decembra“, „13. jul“. Tu se žena teško može naći. Muškarci, svih zanimanja i nivoa obrazovanja, sretnu se, prozbore, „obrnu“ karte, popiju kafu, čaj ili pivo, po znatno nižim cijenama nego u gradskim kafanama.
„Todor od Stalaća“, kako se predstavio, tvrdi da je u mladosti štedio te da mu treće doba sada ne pada teško.
„Sada štednju trošim u ovoj ’biblioteci’. Baš dosta čitam“, kaže sagovornik Portala Analitika aludirajući na kafanu i piće dok sjedi za stolom u klubu „13. jul“.
Objašnjava da ponekad ipak pomognu i djeca.
„Ja sam u njih 25 godina ulagao, sada je na njih red. Redovno me podupiru kada mi je potrebno“, tvrdi njegov kolega za stolom. Treći dodaje da živi „nikako“, a da mu je penzija oko 160 eura mjesečno.
„Ne pomažu mi djeca nego ja njima. Vozim taksi, u autu sam od ujutru do sjutra ujutru. Imam sina i ćerku koji su završili fakultete, ali ne rade“, priča sagovornik Portala Analitika. Svi koji imaju penziju ispod 300 ili 400 eura su siromašni, smatra.
Među tezgama pijačnim, u potrazi za jeftinom ponudom: Ima dosta penzionera koji, umjesto da sjede po klubovima, obilaze pijace, lagano, bez žurbe.
Profesor Rade Vujović, odmjerava voće i povrće na Gintašu. Za Portal Analitika kaže da ima još godinu dana do penzionisanja.
„Dok sam dobroga zdravlja, u penziju mi se ne ide. Ali, zakon je neumoljiv. Profesorska plata nikada nije bila visoka, ali je penzija duplo manja. Penzionerski život kao posljednje životno doba jeste problematično, ne daje perspektivu…“ smatra Vujović.
Dvije prijateljice, obilaze tezge u potrazi za što povoljnijom ponudom. Jedna od njih kaže, iz ličnog iskustva, da je najteže onima koji moraju da plaćaju i kiriju za stan.
„Penzioneri preživljavaju. Prolaze sa pet eura dnevno, sastave ručak i večeru. Još ako su podstanari, kao što sam ja, ne može da se živi“. Penzija joj je, kaže, 160 eura, a pomaže joj ćerka koja je u vrijeme razgovora, bila u bolnici.
„Razboljela se od upale pluća radeći u jednoj od prodavnica u Delti. Njenu platu damo za stan, ovo što ja primim je za hranu. Ponekad donesem sa sela malo krompira i sira ili, ako rođaci što zakolju, malo mesa“, kaže.
Jovan Ćetković veli da od sramote ne smije da otkrije kolika je njegova penzija.
„Dobro živim računajući kako žive ostali. Evo na pijaci ljudi kupuju na komad“, objašnjava bivši radnik KAP-a.
„Ka’ penzioner“ i „onako kako prima“ živi i Žarko Šćepanović.
„Ja nekako ali, ljudi koji imaju 150 ili 200 eura sigurno jedva prolaze. Ne pomaže mi niko. Meni je 410 eura dovoljno, prima i žena penziju, živimo u našoj kući. Imamo unučad, pa i njih vazda sleduje dio“, priča raspoloženi sagovornik Portala Analitika.
Osjete i neplanirano potrošenih 20 eura: Bračni par Kostić ide ruku pod ruku. Kažu da odlično žive.
„Od prvoga do prvoga. Od prvog ujutru do prvog uveče… Ko ne vodi računa đe idu pare đa’o mu ga izio“, kaže suprug i dodaje da je „sve lakše udvoje kad se penzije spoje“.
„Mora se dobro stisnuti i ekonomisati. Ako se nepredviđeno potroši 20 eura teško će se stići do narednog prvog u mjesecu“, dodaje supruga.
„Djeca nas obuvaju i obukuju, od penzije ne bi mogli kupiti ni cipele“, priča penzionisana daktilografkinja, koja je zahvaljući poslu dobila oboljenje na vratnom dijelu kičme i invalidsku penziju od nešto preko 200 eura.
Njen muž dodaje da su naučili tako i da nije pristalica kukanja, jer „od kukanja nema ništa“. Supruga dodaje da ni protesti ne mogu donijeti ništa dobro.
„Treba povećavati zarade, prvo u zdravstvu i prosvjeti, pa onda i za nas koji smo ’najbliži zemlji’. Evo pet godina nam nisu povećali penzije, a obećali su. Navodno, nema sredstava“, objašnjava sagovornica Portala Analitika.
Za tešku situaciju penzionera Kostić ima i objašnjenje:
„Koliko se ljudi penzionisalo koji po zakonu nijesu imali pravo. Da bi ih smirili, date su im penzije. Bune se jedni, pa onda i drugi hoće isto. To opterećuje penzioni fond. Ja sam pristalica da se saberemo koliko je moguće i da se trpi ali, ne da se baš ponizimo. To ne valja“, objašnjava sagovornik Portala Analitika.
Dodaje da najviše voli svoju kuću, pa Crnu Goru, a onda sve ostale.
„Čini mi se da su ovi koji vode Vladu za Crnu Goru. Ovđe se dosta napravilo, ali ispašta standard. Imam 80 godina, a da pođem na Konik ili preko Morače ne bih se snašao. Ljepota je to što je napravljeno. Pa tunel kroz Sozinu, pa evo zagovaraju auto-put. To je stravično opterećenje ali, ova đeca će to doživjeti i u tome uživati. Moje gledište je da bez žrtve nema ničega“, smatra on.
Veli, najviše se bune oni koji ništa ne rade.
„Onaj koji ne radi ne može da pravi greške, nego samo kritikuje. Ne mogu da shvatim da neko može da živi ovdje i da mrzi svoju zemlju. Što će nama zlo jednima od drugih, imamo ga i ovako, a prebrojavamo se ko je Crnogorac, Srbin, Musliman… To ne valja. Računam da će mladi doživjeti boljitak i da nisu avetni da razdor stvaraju, jer od razdora niko nije dobio ništa da valja“, tvrdi ovaj vremešni Podgoričanin.
Njegova žena dodaje da u njihovoj porodici ne prave podjele, već da imaju kumove i prijatelje raznih vjera i naroda.
„Danas niko nikoga očima ne može viđet. To nije normalno i ne vodi ničemu“, smatra sagovornica Portala Analitika.
Svog sina jedinca pomaže i Podgoričanka Persa Jovanović koju smo zatekli na klupi ispred zgrade u jednom podgoričkom kvartu.
„On živi kao podstanar i od to malo penzije što imam, njemu dajem pola. Prvo sve račune platim, pa što mi ostane. Na selu smo imali kuću, ali odavno niko tamo išao nije, tako da nemam ni jednog centa sa strane mimo penzije“, objašnjava sagovornica Portala Analitika i dodaje da joj penzionerske dane otežava strah od toga da ne „zalegne u krevet“.
Prosječna novembarska penzija u Crnoj Gori iznosila je nešto više od 270 eura.
Kristina ĆETKOVIĆ
