Već dugo želim da napišem ovaj tekst. Međutim, nikako nisam uspevao da nađem pogodnu formu koja bi istrpela ovakav jedan zapis, kao ni priliku, ali ni dovoljno hrabrosti da ga objavim. Negde krajem proleća 1994. godine, mislim, Miloševićevi „oslobodilački“ ratovi su još uveliko trajali u bivšoj SFRJ, inflacija je obezvređivala svaki rad, moja drugarica Sandra mi je rekla da bi trebalo da odnese majci nešto do jednog stana u blizini američke ambasade. Rado sam pristao da joj pravim društvo.
Prijatan, sunčan dan, drvorede u Ulici kneza Miloša još nisu bili posekli pa je, taman za šetnju od centra grada, bilo dosta hladovine. Šetnja Beogradom po tako lepom danu tada je još mogla da makar malo ostavi po strani brojne životne probleme. Zgrada u Ulici Miloša Pocerca tada je bila skoro potpuno nova. Sandra mi je rekla da je to stan Danila Kiša. Njena mama Milena, ispred Srpske akademije nauka (SANU), radi na popisivanju književnog fonda ovog izvanrednog pisca.
Ono što je ona radila bila je priprema Kišove biblioteke za prenos u SANU, gde je kasnije oformljena Kišova biblioteka, neka vrsta zaostavštine velikog pisca. To mu dođe kao konzervacija, balsamovanje, priprema tela za večni počinak.
Kiša nisam nikad upoznao, ali sam ga video jednom na nekom koncertu na Kolarcu. Stajao je kao gromobran, visok, u, mislim, sivo-crnom kariranom sakou, okružen velikom grupom ljudi i nešto je širokim, hipnotičkim pokretom ruke objašnjavao.Skoro do poslednjeg trenutka, tik do početka koncerta.
Po ulasku u stan na visokom prizemlju prvo sa čim sam se suočio u predsoblju bio je Bezglavi trkač, upečatljiv rad akademika Vladimira Veličkovića. I naravno, odmah sam se setio Kišovog eseja Zašto Veličkovićevi trkači nemaju glavu, I njegovih objašnjenja. Sa leve strane se ulazilo u dnevnu sobu. I još jedna čudesna, opčinjavajuća slika, samo ovaj put naslonjena na zid. Ogromna, od poda, pa skoro do plafona, krvava ruža koja usisava posmatrača.
Ne možeš oko da odvojiš! Rad još jednog akademika, Radomira Reljića.Kasnije sam video u Kišovoj knjizi „Skladište“, koja je i dala najbolji uvid u njegov sistematičan metod rada, da se Kiš slikao baš pored te ruže sa jednim tomom Prosvetine enciklopedije. Tada je slika bila na zidu a pored visokog Kiša delovala je kao da je u pitanju neki mali format.
Svuda po podu su bile uredno složene kutije sa naslaganim knjigama. Na vrhu jedne strip. Ne znam ko je autor (Enki Bilal?), ali je to bio strip na francuskom o Staljinovim logorima, gulazima... Objašnjenje odakle strip glasilo je da Kiš „knjige nije čitao, nego ih je koristio“, pa je tako I pomenuti strip verovatno završio kod njega u sklopu priprema za pisanje „Grobnice za Borisa Davidoviča“. Na zidu prekrivenom bezbrojnim knjigama isticala se knjiga Bore Krivokapića „Treba li spaliti Kiša“, sa sabranom medijskom polemikom oko Kišove „Grobnice“. U jeku napada na njega Kiš je napisao verovatno najbolju polemičku knjigu u evropskoj književnosti 20. veka – „Čas anatomije“.
U to vreme se pojavila i knjiga Kišovih pripovedaka pod nazivom „Lauta i ožiljci“, u izdanju sada skoro nepostojeće izdavačke kuće Bigz, nekada među najvećima u velikoj Jugoslaviji. To su bile priče koje nisu ušle u Kišovu poslednju zbirku priča – „Enciklopedija mrtvih“. Vidi se po popisu priča, koje su objavljene u knjizi „Skladište“, kako jedna po jedna priča otpada – Jurij Golec, Lauta i ožiljci, Apatrid (Eden fon Horvat)...
U toj knjizi bila je objavljena i pripovetka Dug, posvećena Ivi Andriću. Deo materijala za priču Kiš je pronašao u knjizi MiroslavaKaraulca „Rani Andrić“. Iz nje je uzeo, iskoristio (kako vam drago), deo gde Andrić navodi ko mu je, kada i koliko finansijski pomogao u mladosti. Karaulčevu knjigu sam našao na polici, otvorio je i dobro zapamtio kako je na pojedinim mestima bila podvlačena. Nije podvlačen tekst, jer to umanjuje radost čitanja. Ne. Oznake običnom, grafitnom olovkom su stavljane na marginama, u beline. Važni delovi su obeležavani sa tri paralelne kose crte. I ništa više.
Toliko diskretno da nekome drugom, kome bi knjiga jednog dana mogla da dopadne šaka, ne naruši zadovoljstvo čitanja, a opet da mu ukaže na zanimljivo, čvorišno mesto, nerv knjige, nešto što je prethodnog čitaoca nateralo da baš to mesto naznači. Naravno, iz obeleženog niste mogli baš sasvim da budete sigurni šta je to Kiša nateralo da neko mesto obeleži. Godinama sam posle tim tragom opsesivno tražio i poredio detalje iz Kišovog privatnog života, ono što je Kiš zabeležio u svojim pričama, esejima i ono što je pričao u intervjuima, pisao u pojedinim raštrkanim beleškama...
Iako Kiša fizički nije bilo, u njegovom stanu je sve i dalje bilo jako živo i asociralo je na njega. Na policama su bile raštrkane razne enciklopedije, brojni rečnici, ali i ono što je očito opsesivno skupljao – verske knjige. Biblije od minijaturnog do velikog formata (Doreova Biblija sa ilustracijama), kurani, nekoliko izdanja Talmuda, ali i minijaturni i ogromni Njegošev „Gorski vijenac“.Razna izdanja. Mnogo knjiga na francuskom. Zapamtio sam naslov jedne. Zvala se „Sećam se“. Ne znam ko je autor, ali je svaka rečenica u toj knjizi počinjala sa – Sećam se...
Na velikom radnom stolu, koji je stajao pored balkonskih vrata, i dalje je stajala Kišova pisaća mašina sa uvučenim tankim papirom.Milena priča kako se Kiš svojevremeno izvikao na nju jer mu je prilikom prekucavanja nekih mađarskih pesama izostavila kvačice iznad slova pa su pesme dobile sasvim drugi smisao, odnosno, bile su netačne. Priča o tome kroz osmeh i sa setom.
Slučajno sam izvukao jednu knjigu sa police. Ne sećam se koja je bila. Iza nje, naslonjena je stajala otvorena, poluiskrivljena paklica cigara u mekom pakovanju – crveno, zeleno, bela – čuvena marka cigara „57“. Kiš je očito, pošto mu ih je lekar zabranio, krio cigare i krišom, noću, pušio na terasi koja je gledala na park i osluškivao eho gradske buke. Sledeće što sam uradio bilo je da samo vratim knjigu na njeno mesto.
P. S.
Ovo je bio jedini način da se bar malo odužim sjajnoj gospođi Mileni Marković za lepe reči, saznanja i mnogo tolerancije prema nervoznoj i nestrpljivoj mladosti.
Autor je novinar i urednik rubrike Društvo u Danasu
Izvor: Danas
