“Interstellar” je naziv novog spektakla Kristofera Nolana sa Metjuom Mekonahijem i En Hatavej u glavnoj ulozi. Kritika ga opisuje kao jedan od rijetkih novijih naučnofantastičnih filmova koji je grandiozan u tom svom aspektu, ali istovremeno ne gubi na kinematografskom iskustvu gledaoca. "Naučna fantastika sa emocijom i jakim vizuelnim utiskom."
Radnja filma prati grupu istraživača predvođenu pilotom astronautom Kuperom (Mekonahi) i naučnicom Bren (En Hatavej) koja se zaputila u potragu za novim staništem za ljudsku vrstu. Jedine planete koje su iole prihvatljive za nove ljudske kolonije nalaze se daleko izvan Sunčevog sistema i do njih je moguće doći samo uz pomoć crnih rupa... ali niko nije siguran šta se tačno nalazi na drugoj strani. Ovi istraživači, ostavljajući svoje porodice na Zemlji, kreću u nepoznatu avanturu u plemenitoj želji da spasu ljudski rod.
Iako sinopsis djeluje kao klasični naučnofanstastični zaplet, Nolan koristeći sva raspoloživa izražajna sredstva filmske umetnosti stvara svemirsku operu od koje zastaje dah. Sniman u savremenoj “Imax” tehnologiji (bez upotrebe zamarajućeg 3D-a), ekipa je uspjela da pred gledaoca iznese prostranstva univerzuma u svoj raskoši.
“Interstelar” je velika svemirska avantura, ali značajan deo filma usredsređen je na veoma intimnu, porodičnu dramu. Da li je spajanje te dvije priče bio način da pustite korjenje svemirske odiseje duboko u zemaljsko tlo?
Kristofer Nolan: Ne mislim da su to dve odvojene stvari. Kada sam prvi put pogledao Džonatanove skice za scenario “Interstellara”, bilo je jasno da su u središtu priče izvanredni junaci, divne porodične veze. Kasnije smo otkrili da što više istražujemo kosmičku stranu prile, što smo dalje išli u svemir, tako smo se više usredsređivali na ono što su u biti naši junaci i na veze koje postoje među njima.
Kristofere, snimio si veliki broj fantastičnih filmova. Šta tražiš, gdje tražiš inspriraciju kada spremaš sledeći film?
Kristofer Nolan: Što se mene tiče, najvažnija je dobra priča. U scenariju, nekom od draftova, koji mi je Džona poslao, sve je bilo relativno, i to je za mene bila velika prilika da se testiram kao autor i to na razne načine. Da se bavim tehničkim pitanjima, ali takođe i emocionalnim. Ja sam roditelj i prema mojim likovima se odnosim tako i želio sam da to baš istaknem u radnji. Ne mogu više ništa posebno da vam kažem šta je to što tražim u filmu. Tražim ono što će da obuzme i totalno emocionalno okupira.
Kris, čini se da od filma“Uspon Marčnog viteza”, radiš na sve većim i većim scenama u svojim filmovima. Da li je to nešto što ti sada prija? Da li bi mogao da se vratiš u ono vreme, kada dva lika sjede u sobi i pričaju? Ili je sada “veliki ekran” mesto na kojem ti je najprijatnije?
Kristofer Nolan: Zabavna stvar s ovim filmom je to da je on, bar za mene, bio dosta baziran na situacijama “jedan čovjek u sobi”, čak ne ni dva. Većina tih scena bila je baš intimna i to ekstremno – npr. scena u kojoj Metjuov lik plače i neke od scena sa Džesikom, gdhe je ona uglavnom sama. S ovakvom vrstom filma, radim sve što znam. Volim te intimne stvari, ali volim i akcione avanture – akcija rasporedi elemente koje ti uzimaš i slažeš da ispriaš priču.
Tako da se ne trudim nešto posebno da budem naročito samosvjestan, ali s ovim filmom činilo mi se da imam izbor i da sam mogao da probam da se igram s mnogim drugačijim elementima koji me zanimaju. Ako baš pričamo o “velikim scenama”, rezultat svega toga je da imamo te baš velike, vanzemaljske stvari. Ali i da to uklopimo u neke skroz intimne, lične stvari. Za mene, kao reditelja, to je najbolje od oba svijeta.
(B92)
