Čuvena pozorišna rediteljka Alisa Stojanović prije četiri i po godine režirala je u Gradskom pozorištu „Više od terapije“ po tekstu Kristofera Duranga. Bio je to njen prvi angažman van Beograda i podgorički teatar je tom saradnjom dobio izuzetnog saradnika. U razgovoru za Portal Analitika ona podsjeća kako je predstava „Više od terapije“ nagrađivana, bila učesnik festivala i imala brojna gostovanja.
- Privukla je i mlađu publiku u pozorište. I još uvek se igra – kaže ona i dodaje:
- „Sedam dana“ Tene Štivičić je nastala u vreme krize i nije još iživela sva gostovanja za koje ima pozive posle uspeha na regionalnom festivalu u Brčkom.
No, i naše pozorište je pokazalo svoje brojne kvalitete.
- Saradnja sa Gradskim pozorištem bazirala se na prvobitnoj potrebi da osavremene repertoar, da - osim dečjeg - postanu urbano gradsko pozorište koje će tretirati društveno odgovorne teme na savremen način. Profesionalizacijom ansambla u poslednjih sedam-osam godina postalo je moguće praviti tako nešto.
Djeca Podgorice zaslužuju pozorište: I ovo je, na neki način, ilustracija njihove nove saradnje. Stojanović sada već treći put režira u Podgorici, gdje za sjutra priprema praizvedbu jedne „crne komedije o ženama i očekivanjima od žena“. O višegodišnjoj plodonosnoj saradnji, poznata rediteljka kaže:
- Tokom rada na prethodnim predstavama upoznala sam glumce Gradskog, pa sam im predložila ansambl-predstavu „Hormoni“ Mile Mašović - Nikolić. Mislim da su sada zreli za timski poduhvat u oblasti pozorišta za odrasle. Iako nemaju uslova, nemaju zgradu - imaju hrabrost za rizik, kakav je i praizvedba mladog autora. Kada vidim volju i spremnost koju ti ljudi iz uprave, tehnike i glumci pokazuju, pitam se zašto to nije šire društveno shvaćeno. Zašto su Pepeljuge u sopstvenom gradu? U ovoj ekonomskoj situaciji malo je verovatno da će im se ikad zgrada sagraditi. A, pre svega, deca Podgorice to zaslužuju. Zašto im se onda ne bi dao KIC „Budo Tomović“, solidna zgrada sa apsolutno prevaziđenim socijalističkim konceptom doma kulture, u kojem bi ovi visoko-profesionalni i obrazovani ljudi obavljali ono što najbolje rade? Gradsko je pozorište sa ukusom i snagom i brzo napreduje.
Drama „Hormoni“, koju će podgorička publika naredne dvije večeri moći da pogleda na Velikoj sceni KIC-a „Budo Tomović“, na neki način može biti shvaćena kao još jedna „priča o nama“. Naša sagovornica je, pak, determiniše sljedećim riječima:
- Nije to priča „o nama“. Možda „i o nama“. To je priča o ljudskom sebičluku. Taj sebičluk postoji svuda na planeti. Čovek je čoveku vuk, posebno u kriznim situacijama. To je crna komedija o ženama i očekivanjima od žena. To je priča o možda već prevaziđenoj društvenoj funkciji porodice, reprodukcije, ali i razlozima za istu. To je zapravo priča o traženju smisla u stvarima koje ti društvo i porodica tvrde da se podrazumevaju, a ti - kao pojedinac - ne vidiš to baš tako, ali ne znaš ili ne smeš da kažeš.
Bez novca, bez (hiper)produkcije: Širom regiona pozorišta iz sezone u sezonu nude sve više predstava. Stojanović, pak, ističe da se takva situacija ne smije povezati – niti pomiješati – sa hiperprodukcijom. Naprotiv, situacija u pozorištima je blizu katastrofalne.
- Ne znam odakle utisak o hiperprodukciji. Broj produkcija je na takvom minimumu da je i opstanak pozorišta doveden u pitanje. Svuda u regionu je strašna kriza produkcija. Skoro da je nemoguće napraviti ansambl-predstavu. Zbog novca, većina pozorišta se oslanja samo na glumce na plati. Za goste i nova lica nema novca.
Izlaz iz ovako nezavidne situacije, dodaje ona, teatri i glumački ansambli su pronašli u – koprodukcijama.
- Pojavljuje se samo više koprodukcija nego ranije, ali tek kao oblik produkcije. Producenti pokušavaju u više zemalja ili gradova da nađu novac za jednu predstavu - jer ne mogu sami - ali i da uzmu glumce iz različitih sredina. To, naravno, nije loše: publika dobija raznovrsnije glumce, glumci više razmenjuju svoja umeća. Ali, te predstave je posle teško igrati, održavati njihov život. Zbog repertoarskog sistema, troškovi kasnijeg igranja koprodukcija su često veoma visoki. Mnoge od koprodukcija završavaju samo na festivalskim izvođenjima – potcrtava ona i navodi:
- Interesantan je podatak da je baš u vreme krize poseta londonskim pozorištima bila veća nego poseta utakmicama Premijer lige. A oni imaju hiperprodukciju, čak i u vreme krize. Dakle, u smislu produkcije - ovaj region je smešan.
Ozbiljna crnogorska scena: Kada su takvi uslovi u već odavno prepoznatim pozorišnim, kulturnim centrima, otvara se pitanje da li se uopšte može govoriti o kvalitetu crnogorske pozorišne scene. Zato smo našu sagovornicu - izuzetno dobrog poznavaoca situacije u cijelom regionu – pitali može li se uopšte porediti naša sa scenama u okruženju.
- Crnogorska scena se apsolutno može porediti sa regionom. Uostalom, Crna Gora je imala zavidnu festivalsku scenu leti već decenijama unazad - Budva, Bar, Tivat, a sada je bogatija i za Kotor Art. Tu su, osim Radmile Vojvodić, koja je relevantan autor u regionu i gostovala je u Visbadenu, pa na Sterijinom pozorju, radila mnoga značajna imena. U Tivtu režiraju Jagoš Marković i Egon Savin, u Kotoru Oliver Frljić, Zetski dom je doveo Tomija Janežiča, u CNP-u su bili i Eduard Miler, Dijego de Brea i mnogi drugi reditelji iz regiona, ali i mlađi crnogorski autori – precizira ona.
Kada je riječ o Gradskom pozorištu, ona podsjeća da je taj teatar odigrao tekst Tene Štivičić koja se sada igra u Nacionalnom teatru u Londonu…
- Gradsko je sa istom predstavom gostovalo na jednom od najznačajnijih festivala trenutno u regionu - u Brčkom, dobilo nagrade u Prištini i Albaniji. Gradsko takođe ima relevantnu dečju i lutkarsku scenu, saradnje i u toj oblasti, osvaja nagrade na Kotorskom festivalu pozorišta za djecu. To sve deluje veoma ozbiljno, u pozorišnom smislu.
Ali, na kraju, kada se sve podvuče, očigledno je da ovako mala sredina ne može da obezbijedi mnogo ni pubilici ni pozorišnim umjetnicima. Nekada – ni najosnovnije.
- U Crnoj Gori nedostaje kontinuitet redovne scene preko godine. To redovno igranje predstava. Dani za pozorište. U Podgorici i na Cetinju. Nedostaje konkurencije. Gradsko pozorište nema ni svoju zgradu. Navika kod publike se stvara kad pozorište radi stalno, cele nedelje. A za to treba i više produkcija. Time bi i glumci bili u većoj kondiciji. Nedostaje i plasman crnogorskih predstava. Za to treba novca. Sada je za pozorište skupo doći i do Beograda. Uspeh se pravi, pre svega, odlascima na festivale, na gostovanja, a za to treba uložiti novaca. Ja sam sigurna da kvaliteta ima, ali je još uvek slabo plasiran – zaključuje Stojanović za Portal Analitika.
Kristina JERKOV
Foto: Ivana BOŽOVIĆ
