U osvrtu na nove skorojevićke običaje, pominje sva svježa primjera: aktuelnu svadbu Novaka Đokovića i sahranu velikana jugolovenskog i srpskog glumišta, Bore Todorovića.
“Nije vreme za takve glamurozne svadbe. Nije ni zemlja, ni narod. Pomaže on mnogo i to je dobro. Žao mi je što nije lik iz mojih snova da ode sa ženom koju voli i ona njega, u neku malu crkvu, da niko ne zna. Da pozove familiju i društvo u neku kafančugu sa šarenim čaršavima i svinjskim crevcima na žaru i telećom glavom u škembetu. Da popiju domaću ljutu, da im izgore gaće. Da im Cigani sviraju i pevaju - Da u selu bejaše Ciganka mlada... To bi bila svadba za pamćenje. To je ta Srbija koja nestaje. Mislio sam da za takvu Srbiju gine na terenu i udara u srce. Ovako, biće kao i sve ostale svadbe velikih lovana. Izgubiće se u moru blaziranosti i hipokrizije. Kod ovakvih svadbi nije važan ni grad, ni zemlja. Lažnjak. Trošak nepotreban. Mogao je nahraniti mnoge gladne i bili bi mu iskreno društvo i iskreno zahvalni. Još i pop! I to kakav pop? Da li on zna ko je taj pop ili ne? Rekao je da se ne bavi politikom i da ga ona ne zanima. Izbor popa i te kako ga politički opredeljuje. Žao mi je... Ili kako bi uzviknuo linijski sudija – aut!***
Otišao je Bora Todorović, tamo gde svih vremena razlike ćute. Otišao je čovek čiji je zanat bio gluma. Bio je dobar, vrlo dobar, odličan. Iza njega će ostati pozorišne uloge koje mnoge nažalost nisu snimljene, jer to radi RTS, a oni tu ne vide nikakav profit koji danas vlada svim i svačim. Ostale su TV serije i filmovi. Ostaće i priče o Bori, istinite i lažne. Stavljaće mu se u usta i ono što nikada nije izgovorio.
Od početka je bio sa onima koji su se borili protiv Miloševića. Bio je jedan od mnogo retkih. Kasnije su ga koleginice i kolege ubeđivali da su i oni bili tamo i kako to da ih nije primetio.
Ali, toliko je na tim komemoracijama sve isto i lažno, do bola. Predstava koja se igra od smrti do smrti. Stoji na stočiću slika. Isti stočić, isti ram, samo se menjaju slike glumaca, reditelja, pisaca... I prisutni u sali su uvek isti i postaju hteli to ili ne, publika. Smanjuje se samo broj. I toliko loše odigranih osmeha i podsmeha, lažnih sretanja, grčevitih zagrljaja. Dođu glumci i ovi ostali da vide ko je još živ. Ko je sledeći? Pa, ti si još živ? Jesam... I, bogati!
Srđan i Mira jedini su imali životnu iskrenost. Ostali su iskoristili trenutak da popričaju o glupostima koje se u tim prilikama govore.
Uvek su mi bili interesantni oni koji govore o pokojniku. Iz kojih uloga i nepročitanih prašnjavih knjiga izvlače samo te rečenice koje bi trebalo da dirnu i dopru do našeg srca. Kolege tužnih lica i lažnih dubokih glasova i osećanja, sa dramskim pauzama. Svetlo je samo na njima. Oni postaju zvezde večeri i prelaze granicu pristojnosti. Njih nekoliko igraju svoje male monodrame koje kada se sklope, uz kostim i muziku, mogu da budu jedna dobra tezga u ovakvim teškim trenucima. Govoreći o Bori govore koliko su oni veliki. Patetično i lažno do zla boga. Trebalo je spustiti zavesu još pre početka.
Ima glumaca koji se šminkaju tek kada se završi predstava i izađu na ulicu, ne bi li ih neko prepoznao da su glumci.”
(Čedomir Petrović, je glumac i sin čuvenog Čkalje)
