Sudeći po pismu koje je zvanična Moskva uputila Crnoj Gori, nedavna posjeta premijera Mila Đukanovića Vašingtonu shvaćena je kao izrazito neprijateljski gest uperen protiv Rusije, tog navodnog crnogorskog istorijskog i tradicionalnog prijatelja. Ali, šta je to u posjeti predsjednika Vlade Crne Gore SAD-u za Ruse bilo toliko neprijateljsko i razočaravajuće, pa da ovako oštro reaguju?
Ništa, smatra ugledna beogradska istoričarka, Latinka Perović. Po njenom mišljenju, riječ je zapravo o suštinskoj nespremnosti Rusije da se pomiri sa činjenicom da bi jedna mala država, suprotno volji velike Moskve, uskoro mogla postati članica zapadne vojne alijanse, čime bi, procjenjuje Kremlj, uticaj Rusije na Balkanu bio značajno umanjen.
„U svetu u kome se drži do diplomatskih obzira i pravila, kao premijer suverene zemlje koja ima prijateljske diplomatske odnose sa Sjedinjenim Američkim Državama, Milo Đukanović ima puno pravo da sam odluči koga će da poseti i sa kim će Crna Gora da održava veze. U tom smislu, stav ruskog Ministarstva spoljnih poslova ne liči samo na aroganciju velike sile, nego i na pretnju“, kaže za Portal Analitika beogradska istoričarka Latinka Perović.
„Naravno da se to pismo i taj ton ne mogu analizirati nezavisno od svega onoga što se ovog časa događa u svetu. Tu pre svega mislim na činjenicu da, posle iluzije o kraju Hladnog rata, o prestanku blokovske podele, svet danas potresa duboka kriza, pomešana sa pokušajima obnove hladnoratovskih tendencija. Rusija je imperija, u to nema sumnje; uostalom, to je oduvek bila, nikada to nije skrivala. U vreme SSSR-a, svi ruski ambasadori su govorili – što je zaista tačno - da velike države ne menjaju svoju spoljnopolitičku strategiju, nego je, kroz generacije, dodatno usavršavaju; na kraju, ostaju utemeljene u jednome: u tendencijama širenja. Kada je reč o Rusiji, to se, naravno, odnosi na slovenski svet i, još određenije, na balkanski prostor koji je, tadicionalno, ta zemlja uvek smatrala svojom „sferom uticaja“.
ANALITIKA: Šta to konkretno znači?
PEROVIĆ: Rusi su uvek bili prisutni na Balkanu, za njega strateški zainteresovani. Uostalom, ruski ministar spoljnih poslova, Sergej Lavrov, nije zaboravio da nedavno za Politiku podseti na to da je Rusija sa predsednikom Srbije, Tomislavom Nikolićem, potpisala Deklaraciju o saradnji. I zbog toga se rusko prisustvo u Srbiji danas oseća u svim sferama: od ekonomije i kulture, do javnog i političkog života...
Suštinski, kažem, reč je o vekovnoj političkoj i državnoj pretenziji Rusije u odnosu na Balkan koja se, međutim, danas ne može posmatrati izolovano od ukrajinske krize i koja je sa nekadašnjim jugoslovenskim državama više nego tesno povezana. U tom smislu, možda ne bi bilo "loše" povesti jedan novi mali balkanski rat koji bi „zaposlio“ Evropu. Od dolaska Vladimira Putina na čelo države, ovakva politika Rusije na Balkanu postala je više nego jasna.
ANALITIKA: Kada govorite o „malom ratu na Blakanu“, na šta mislite?
PEROVIĆ: Mislim na nedovršeni proces integrisanja bivših jugoslovenskih država, na Sporazum o Kosovu potisan u Briselu, koji je, naravno, po Srbiju bio veoma ohrabrujući događaj. Istovremeno, tokom proteklih meseci, videli smo da se ono što su potpisali premijeri Srbije i Kosova, Ivica Dačić i Hašim Tači, veoma teško sprovodi.
ANALITIKA: Zašto se teško sprovodi?
PEROVIĆ: Zato što Srbija uvek svesno gubi iz vida svog partnera i govori samo o sebi... Nažalost, na Balkanu je ostao otvoren problem Bosne i Hercegovine, problem Republike Srpske koja je, bez sumnje, veoma zadovoljna onim što se dogodilo na Krimu: Banjaluka isuviše često, čini se, pravi tu vrstu analogije. Najzad, ne smemo zanemariti ni pitanje realnosti nakon raspada Jugoslavije, gde je, uprkos svemu, Crna Gora zaista pokazala veliku zrelost: stekla je nezavisnost, vodi samostalnu politiku... Ipak, postoje brojne teškoće i još uvek otvorena pitanja sa kojima se Crna Gora, kao malo društvo, danas suočava. Dakle, sve što sam nabrojala spada u krug pitanja koje situaciju na Blakanu čine veoma rovitom i nestabilnom.
ANALITIKA: Ako se vratimo na saopštenje ruskog MIP-a, na koji način bi Crna Gora, kao buduća članica NATO-a, mogla biti prijetenja ruskim interesima na Balkanu?
PEROVIĆ: Naravno da Crna Gora, sama po sebi, ne može biti pretnja velikoj Rusiji; ali, pitanje je zašto, uprkos objektivnim okolnostima, Rusija u ovom momentu eventualno crnogorsko članstvo u toj vojnoj alijanski tretira kao pretnju sopstvenim interesima. Sa druge strane, stabilnost Balkana bez sumnje ima veze sa NATO paktom i Crna Gora je, u tom smislu, po mom sudu na dobrom putu. Uostalom, kriza u Ukrajini i nestabilnost Balkana o kojoj sam govorila ubrzavaju proces pridruživanja zemalja Jugoslavije NATO-u. Bar se tako nadam. Iako na tom putu ka NATO-u neće biti ustupaka bez neophodnih unutrašnjih promena i reformi u zemljama kandidatima, činjenica da se pojedine jugoslovenske republike približavaju ulasku u zapadni vojni savez veoma aktivira odbrambenu moć Zapada politici ekspanzije koju Rusija pokazuje poslednjih meseci. I to ne samo na Balkanu.
ANALITIKA: Hoćete da kažete da je ovdje, suštinski, zapravo riječ o političkom pitanju?
PEROVIĆ: Naravno. Dakle, reč je o par excellence političkom pitanju, pomoću koga velika sila pokazuje svoju moć. Rusija želi da diktira i, u tom smislu, podseća na to da ima dovoljnu i teritorijalnu i ljudsku snagu kojom lako može da proguta malu zemlju kakva je Crna Gora. Eto, tako demonstriraju velike sile!
Sa druge strane, veze Rusije i Crne Gore duboke su, istorijske, prijateljske i tardicionalne. Ipak, u XXI veku pozivati se na tako nešto u najmanju ruku zvuči anahrono. Jer, svet i istorija se kreću napred, idu dalje; ne stoje u mestu... Crna Gora je bila nezavisna država, taj status je obnovila 2006. Sviđalo se to nekome ili ne, svet, uključujući i Rusiju, danas mora da je prihvati kao suverenu zemlju koja ima svoje interese, svoju politiku i koja se prema velikim silama odnosi u skladu sa tom činjenicom. Najzad, u velikim posthladnoratovskim podelama, Crna Gora se opedelila za evopski i evroatlanski put. I to se mora poštovati. Ma koliko da ste veliki i ma koliko to bilo u neskladu sa vašim interesima u ovom delu Evrope.
ANALITIKA: Ako već govorite o aroganciji velike sile, može li se pismo ruskog MIP-a razumjeti i kao personalna prijetnja premijeru Milu Đukanoviću?
PEROVIĆ: Kao čoveku koji nesumnjivo peronalizuje politiku evropskih i NATO integracija Crne Gore – i to na isti način na koji je, uostalom, Đukanović bio nesporna istorijska personifikacija državne nezavisnosti – saopštenje Ministarstva spoljnih poslova Rusije, po mom sudu, predstavlja i ličnu pretnju premijeru Milu Đukanoviću. Na koji način ona može biti realizovana, to je pitanje za Mila Đukanovića i za Crnu Goru.
U svakom slučaju, ni za trenutak se ne sme izgubiti iz vida da su Rusi unutar zemalja prema kojima su pokazivali određene pretenzije uvek pravili i kontrolisali proruski orijentisane partije i pojedince koje su, u određenim istorijskim momentima, aktivirali u smislu odbrane od zapadne politike koju bi definisali kao smetnju sopstvenim imperijalnim interesima. Hoću da kažem da se ne bih začudila da Rusija, u skladu sa svojom tardicionalnom politikom, u narednom periodu pruži otvoreniju podršku proruskim, „patriotskim“ snagama unutar same Crne Gore, koje bi onda angažovala, ohrabrila i aktivirala u pokušaju sprečavanja crnogorske namere da se prikljući NATO i EU. Kao što se, takođe, ne bih iznenadila da je tako nešto već učinila... Tim pre što je, ponavljam, reč o starom, mnogo puta viđenom modelu; o pretnji koja, nažalost, ne može da se predvidi.
ANALITIKA: Znam da istoričari ne vole istorijske analogije, ali pojedini analitičari tvrde da ih pismo ruskog MIP-a donekle podsjeća na Rezoluciju Informbiroa iz 1948. Šta vi mislite?
PEROVIĆ: Budući da je reč o kontinuitetu ruske imperijalne politike koja je, kažem, kroz svoju istoriju uvek tražila saveznike unutar država koje je smatrala svojim satelitima, rekla bih da se donekle s pravom pozivate na konkretni istorijski događaj. Uostalom, pogledajte reakcije nekih političkih partija u Crnoj Gori! Mogu li se one protumačiti kao pokušaj da Rusija preko unutrašnjih „patriotskih snaga“ dovede u pitanje suverenu zemlju koja ima Ustav, svoje izabrane predstavnike, svoju Vladu, Skupštinu, svoju definisanu unutrašnju i spoljnu politiku? To je, kažem, pitanje za Crnu Goru.
U svakom slučaju, verujem da je ovo o čemu govorimo veoma bitna pojedinost u crnogorskoj situaciji koja, na neki način, jasno definiše stratešku nameru Rusije i njene politike koja je počela da eskalira od Krima pa nadalje.
ANALITIKA: I politička garnitura kojoj ste pripadali – govorim o „srpskim liberalima“ s kraja šezdesetih i početka sedamdesetih godina dvadesetog vijeka – imala je iskustva sa donekle sličnom politikom Sovjetskog Saveza prema Titovoj Jugoslaviji.
PAROVIĆ: Značajni ljudi generacije o kojoj govorite kakvi su, recimo, Veljko Mićunović ili Koča Popović, mislili su da takozvano otopljavanje odnosa SFRJ sa SSSR-om zapravo zaustavlja proces udaljavanja Jugoslavije ne od ruskog naroda, nego od staljinizma, od tog modela velikodržavlja...
ANALITIKA: Riječ je o periodu nakon Staljinove smrti 1953, kada se Nikita Hruščov, tokom posjete Beogradu 1955, navodno izvinio Jugoslaviji?
PAROVIĆ: Tako je. Ljudi koje sam pomenula smatrali su da je tim navodnim izvinjenjem suštinski zaustavljen istorijski tok u smislu udaljavanja Jugoslavije od staljinističkog modela, time i od ubrzane modernizacije zemlje koja bi, verujem, na kraju dovela do nekog prihvatljivog sporazuma jugoslovenskih naroda, čime bi, najzad, bile izbegnute krvave i ratne devedesete. Zbog ovakvih stavova, kitikovano je jugoslovensko Ministarstvo spoljnih poslova u vreme i Koče Popovića i Marka Nikezića i Mirka Tepavca.
ANALITIKA: Ko ga je kritikovao?
PEROVIĆ: Rekla sam vam da je tradicija ruske politike negovanje unutrašnjih proruskih snaga, koje su i sedamdesetih godina prošloga veka bile iskorišćene kao nosioci radikalne kritike nas koji smo se zalagali za stabilnost, za modernizaciju, za raskid sa staljinističkim modelom vladanja i mišljenja, za normalnu i ravnopravnu međudržavnu saradnju Jugoslavije i SSSR-a, za deideologizaciju mezusobnih odnosa; koji smo bili protiv hladnoratovske podele sveta. Na kraju, naša politička garnitura - srpski liberali – sa jugoslovenske političke scene otišla je optužena kao „sovjetofobi“. Što, naravno, nije bilo tačno. Posebno ne u smislu u kome je taj pojam u ono vreme korišćen kao kvalifikacija. Bili smo kritični i naš cilj je, ponavljam, bio što više udaljavanje od sovjestskog sistema, od unutrašnje despotije i okretanje modernom svetu. Ali ne u smislu sukobljavanja sa Rusima i izbegavanja saradnje, što bi, jasno je, bila više nego rizična avantura.
ANALITIKA: Da li je avantura ovo što radi premijer Milo Đukanović pokušavajući da Crnu Goru uvede u NATO pakt?
PEROVIĆ: Naprotiv! Sigurna sam da je ulazak u NATO pakt strateški interes Crne Gore i da je, kao takav, daleko od bilo kakvog neprijateljstva prema Rusiji; istovremeno, u ovom momentu, on je i vrsta odbrane crnogorskog dostojanstva. Uostalom, podsetiću na izjavu ambasadora Rusije u Beogradu, Čepurina, koji je približavanje Crne Gore NATO alijansi prokomentarisao na način koji ne samo da je nezabeležen i neprimeren diplomatskom govoru, nego predstavlja jasnu i nepotrebnu demonstraciju sile i arogancije velike zemlje kakva je Rusija. Koliko se sećam, Crna Gora je i na tu izjavu ruskog ambasadora veoma promišljeno reagovala. E, sada, šta je premijer Đukanović govorio u Vašingtonu i na koji način je to moglo da povredi Rusiju....
ANALITIKA: A povrijedilo je...
PEROVIĆ: Da, ali – zašto? Naravno, ovog trenutka nemam pred sobom tekst predavanja premijera Đukanovića, ali ne sumnjam da bi čovek njegovog političkog formata i ozbiljnosti pretio Rusiji učlanjenjem Crne Gore u NATO pakt. Sa druge strane, preteranu senzibilnost Rusije bismo možda mogli obasniti činjenicom da je situacija objektivno teška i da ovih dana prisustvujemo početku građanskog rata u Ukrajini. Koji tok sve to može da ima...
Istovremeno, postavlja se pitanje same Rusije: zaboravlja se da je i ona višenacionalna država i da problem njenog fragmentizovanja takođe može biti posledica situacije u Ukrajini.
ANALITIKA: Pomenuli ste sporazum Rusije i Srbije, o kome je nedavno govorio ruski ministar spoljnih poslova, Sergej Lavrov. Šta taj dokument znači za položaj Srbije na Balkanu? Kako ga definiše?
PEROVIĆ: Politički i državni vrh Srbije mora da razume da neće još dugo moći da ide na politiku integrisanja, pristupanja pregovorima sa EU, korišćenja svih prednosti koje iz toga sporazuma prositiču, a da istovremeno Srbiju pozicioniraju kao rusku oazu na Balkanu pomoću koje će Moskva, kada god to proceni, moći da pravi probleme Evropi. Da li je Srbija u tom smislu pretnja stabilnosti Balkana? Nažalost, čini se da svaka i najmanja kriza pokazuje da u srpskom društvu po tom pitanju konsensus još uvek ne postoji. Dokaz je ukrajinska kriza.
ANALITIKA: Brisel za sada ima razumijevanja za „neutralan“ stav Srbije po pitanju ukrajinske krize.
PEROVIĆ: Briselu je bitna stabilnost i bilo bi dobro da srpsko društvo to što pre razume. Uostalom, to je politika. Evropa traži stabilnost, bezbednost na Balkanu, a na građanima Srbije je da odluče o tome u kakvoj zemlji žele da žive. Kao što vidimo, EU prihvata Srpsku naprednu stranku kao partnera i Aleksandar Vučić sada postaje glavni moderator unutrašnjeg sitema Srbije. Što je, rekla bih, situacija više izazvana spoljnopolitičkom nuždom. U svakom slučaju, Evropi je u ovom momentu važno da ne dođe do novih sukoba na Balkanu i u tom smislu je spremna na određene ustupke. Doduše, ne neograničeno.
ANALITIKA: Objektivno, koliko Crna Gora ima prostora da se bez većih posledica izvuče iz ove situacije nastale nakon pisma ruskog Ministarstva inostranih poslova ?
PEROVIĆ: To nije pitanje samo Crne Gore; to je pitanje svih država na Balkanu i, ako hoćete, pitanje svih istočnoevropskih zemalja. Jer, gde se sve može javiti recidiv Trećeg Rima, velike imperije? Bojim se da ništa nije isključeno.
U tom smislu, suočena sa silom hiljadu puta jačom i moćnijom, Crna Gora sama ne može mnogo toga da učini. Srećom, ponavljam, to nije lokalni problem, nego principijelan i tiče se sveta, Ujedinjenih nacija, Evrope, SAD-a... Hoću da kažem da na sceni nije ono što se možda čini na prvi pogled: velika Rusija i mala Crna Gora; ne. Problem je mnogo složeniji, pa je ključno pitanje za velike sile - gde je uopšte granica do koje vi možete da idete u smislu širenja teritorije. Da kojim slučajem danas snosim tu vrstu odgovornosti i vršim vlast u Crnoj Gori, uradila bih ono što radi Vlada premijera Mila Đukanovića: učinila bih sve da Crnu Goru dovedem do toga da postane članica najpre NATO pakta, a onda i EU. To je jedini način da se kako-tako zaštiti interes male zemlje kakva je Crna Gora.
Tamara NIKČEVIĆ
