Zato je važno da i danas u pozorištu možemo govoriti o utopiji, jer je i ono na neki način - utopija. Jedan od moderatora druge „Debate u pozorištu“ na temu „Nove-stare utopije, ima li ih?“, uz dramaturškinju Borku Pavićević, otvorio je današnji događaj na kome su glavnu riječ imala dva regionalna imena saveremene kulture i filozofije: hrvatski filozof Srećko Horvat i naš pisac Andrej Nikolaidis. Podsjećajući da je glavna ideja ovog niza razgovora nastavak promišljanja ideja otvorenih predstavom „Everyman Đilas“ i aktuelizovanjem stavova samog Milovana Đilasa, Ljumović je dao uvod u višesatnu debatu.
U osnovi „ograničen“ razgovor o utopijama, novim klasama, regionu i Evropi danas, Plenumima koji djeluju u regionu, vodio je izuzetno zanimljivoj „demistifikaciji“ pojedinih pojmova sa koje danas, dijelom, primamo zdravo za gotovo, a dijelom ih koristimo u odbrani savremenih civilizacijskih tokova. Centar pažnje se tako preselio na proteste koji su prethodnih sedmica potresali gradove u Bosni i Hercegovini, kao i različita zagrebačka okupljanja.
Borka Pavićević ilustruje utopiju onim što nam je danas najbliže: novim klasama, temeljnom idejom nastajanja ujedinjene Evrope, nekadašnjom Jugoslavijom.
- Ali, upravo događaji u Jugoslaviji pokazuju Evropi šta donosi nedostatak ideje zajedništva... Od integracije Evrope, jedan od ključnih principa kompetentost. Pojavom krize, gubi se ta kompetetnost, jer elite nisu u stanju da krizu prevaziđu u skladu sa tim principom. Zato ćemo se uskoro sresti sa nacionalizmom i vjerskom zadrtosti koja pripada Evropi prije dva svjetska rata.
No, pojava novih klasa je nešto što ljude u ovog trenutku dodatno – sjedinjuje. Za Đilasa je nova klasa koja je nastajala u njegovo vrijeme „ona koja neće žaliti za današnjom klasom“, ali su posljednje dvije decenije u ovom regionu razgradile tu njegovu teoriju.
- Svi živimo u dogovorenoj javnosti, tj. to je dogovoreno javno mnjenje, pa nemamo mogućnost da učestvujemo u njemu. To se ne dešava samo ovdje, kako se obično kaže. To se dešava svuda! A Plenumi, koji danas djeluju u Tuzli, Sarajevu, Zagrebu, daju nam mogućnost da učestvujemo. Oni su „otvoreni su za sve, svako ima pravo glasa, svako ima jedan glas, to je prostor bez zabrane i pripada svima“. I sva evropska pitanja su ovdje, u našem regionu, i ona se sada rješavaju – precizirala je Pavićević.
Andrej Nikolaidis na to komentariše da „pitanja sporo stižu do nas“, da nam je za neka – poput evropskih – potreban i cijeli vijek: od 1914. do 2014. godine.
- Kada mi odavde gledamo na Zapad, gledamo u prostor i vrijeme, vlastitu budućnost. Sada, kada Evropa gleda u nas, ona gleda u svoju budućnost. A ono što se događa u Bosni i Hercegovini može se dogoditi tom Zapadu. Uz to, danas mladi u BiH koja je proživjela strahote devedesetih, vjeruju više u evropske ideale nego sama Evropa.
On ističe da niko ne zna krajnji domet događaja u BiH, ali da, na kraju, ništa više neće biti isto, ali da se „ne usudio da predviđa šta će se desiti“.
- Ljudi više ne reaguju na retoriku nacije, vjere i identiteta. Zato utopija nema budućnost i distopija, koja joj prethodi i iz koje nastaje, uvijek odnosi prednost. Ono što se dešava u BiH može preskočiti granice, čak i one regiona, što Evropa neće tolerisati – kaže Nikolaidis i dodaje citat Viktora Ivančića da je „Evropa danas je muzej napuštenih ideala koji se turistički može dobro valorizovati“.
Srećko Horvat se nadovezuje da se u Sarajevu događa „najvažnija stvar u regionu i Evropi“, ali i da je „Everyman Đilas“ – „predstava važna za Evropu“.
- Lako je kritikovati nedaće – gulage, Goli otok, greške samoupravljanje. Ali, Đilas u jednome nije bio u pravu: kada je pisao da ljudi neće žaliti za tadašnjom novom klasom kada ode. Jer, teško da sada mnogi ne žale za njom. Prijetnjama otkazima, terorizmom, kontrolisanjem, nastao je dio društva koji nigdje ne pripada, pa nije čak ni eksploatisan - jer ne radi. To je „otpad“ društva, koji je izgubio sve materijalno, pa i dostojanstvo. Takav „otpad“ danas se okuplja na Plenumima, i na njima postoji demokratski socijalizam. U BiH se da potcrtava da su takve grupe nacionalisti, ili da su neartikluisani; u stvari, to je najvažnija artikulacija u regionu.
Horvat zato kaže da protesti u BiH imaju potencijal da preskoče temporalnost, jer „ono što će ostati jeste ono što se rodilo, što će odrasti“ iz tih događaja.
- Dolazi period kada će se govoriti da je to bila utopija. Ali će se i za pet, deset godina o tome govoriti i osvrtati se ka tome – zaključuje zagrebački filozof.
Zbog čega, uistinu, može da nam nedostaje stara-nova klasa, po Nikolaidisu - svi već dobro znamo.
- Ako 25 godina stalno čerupate nešto ratom, privatizacijama, tranzicijom, pa i dalje ima nešto da se uzme, očigledno da je prethodni sistem - koji je stalno kritikovan - stvorio velike vrijednosti.
On dodaje i zašto treba biti na oprezu kada govorimo o evropskim idealima:
- Insistiranje na pravnoj državi je krasno i to će nam donijeti EU, što je dobro. Ali, to nije pravedna i država. Pravna država je ravnodušnta prema pravednosti i istini, i služi samo čuvanju kapitala.
Gost iz Zagreba zato zaokružuje pitanje pozorišne scene danas i utopije koja vlada na i van nje.
- Šta da se radi kroz pozorište? Treba nam utopija veše nego ikada i ne bojim se to reći, iako će vas sa takvim stavom odmah optužiti da ste utopista. Utopija je za Đilasa bila Amerika. A najbolji primjer utopije je upravo Sarajevo u uslovima kada je grad okupiran, kada se bombarduje, a ljudi vrijeme provode u pozorištu. Izvedeno je čak 180 premijera, sasvim sigurno više nego bilo gdje u regionu, u bilo kojoj državi. To je prava utopija! Jedino javni prostor daje mogućnost da se oslobodimo, a kroz kulturu - mi smo postali njeni subjekti – riječi su Horvata.
K.J.
Foto: CNP
